Srećna što ga imamo 1Foto: Luca Marziale / Danas

Daleko bilo da se kitim tuđem perjem, ali autorska prava za ovaj neverovatan zapis, koji je izuzetno inspirativan za naslov ovog pisanija, pripadaju Ani Brnabić, poznatijoj kao – Čale.

Kako i ne bi bila kada je od „tog koga srećom imamo“ dobila sve benefite života u Srbiji. Ima ih mnogo, tih koji su „srećni što ga imaju,“ jer da ga nemaju, ne bi imali ništa. I naravno da je srećna što ga ima. Da ga nema, ne bi ni nje bilo.

Čale se rodila neposredno posle osnivanja Srbije 2012. godine. Srbija nije postojala pre nego što je Srpska napredna stranka pobedila Borisa Tadića i njegove koalicione partnere, koji su se iznova rodili proleća te iste godine i dali svoj skroman doprinos u osnivanju Srbije.

Uporedo sa nastankom Srbije, koja do tog proleća 2012. godine nije ni postojala, rađala se i Čale. Taj svojevrsni bejbi bum doveo je do toga da se Srbija se prvi put susrela sa točkom, strujom, internetom, penzijama, putevima, fabrikama… Od njih je sve počelo. Pre njih je bio samo čemer i jad.

U premijersku fotelju je, iako mlada i nezrela, zasela isključivo zbog svog seksualnog opredeljenja, jer je upravo to bilo potrebno Aleksandru Prvorođenom Vučiću kako bi tek rođenu Srbiju predstavio svetu i Evropi kao modernu naprednjačku tvorevinu.

Verovao je Prvorođeni da će upravo taj detalj uspeti da Srbiju iz kamenog doba, zahvaljujući njemu, najbrže u istoriji čovečanstva vine u društvo savreenog sveta. Mogao je ovaj, od kojeg je počelo i merenje vremena u Srbiji, da iskoristi neke mnogo jače i atraktivnije igrače za premijersku funkciju, ali oni se još nisu autovali, niti će.

Za razliku od normalnog sveta koji je rođen uz pomoć mama, tata, akušera i babica, Čaleta je, eto, na svet doneo Prvorođeni. I ne samo da ju je izrodio, nego joj je odmah dao i funkciju, vilu na Dedinju, a nešto kasnije, Čaletovom rođenom bratu, i mnoge poslove. Prvorođeni izuzetno ceni sve te likove koje je iznedrio, da ne kažem – porodio.

Možda je svemu tome malo doprineo i jedan mali Siniša Plagijator, koji se zajedno sa Čaletom mućkao i izmućkao, tamo gde je i kada trebalo, u političku veličinu. Ta ekipa orgazmično gleda ka Prvorođenom. Nema tog Boga, niti tog univerzuma, koji ima veličinu Prvorođenog.

Čale i svi ti novorođeni, naravno da veruju i to da je „sreća što ga imaju“ i da je „najjači na svetu“. Zamislimo samo te novorođene u liku i delu Nataše Jovanović, na primer. Nekada radikalna stvorena od najtvrđeg kova, danas prerođena u naprednjakušu istančanog ukusa. Rođena u kamenom dobu, sa izrazito uočljivom narikačkom crtom, postala je deo tog novorođenog društva bez ikakve opstrukcije.

Čale ima sreće što ju je „najjači na svetu“ iznedrio, jer ne smem ni da zamislim šta bi se desilo da se umesto Prvorođenom, tako nešto omaklo Bošku Obradoviću. Jovankina vila u kojoj se širi bi joj bila najmanji problem u životu.

Srbija, međutim, u ovom svom napretku koji se meri brzinom svetlosti, nije uspela da toliko napreduje da i ostali pripadnici Čaletovog sveta žive barem malo normalnije i slobodnije.

Ne treba njima Jovankina vila, plaćeni računi, šoferi, čuvari. Treba im prilika da žive slobodno. Da nije bilo američkog ambasadora u Beogradu Kristofera Hila, ne bi ni šetnju imali.

Zdravorazumsko biće, neka mi niko ne zameri, ne može da veruje u to da smo „srećni što ga imamo“. Onaj ko u to veruje, nema svoje ja. Idolopoklonstvo mu je pomračilo um. Takav odnos je vazalski, a svaki odnos koji se bazira na toj osnovi nije normalan. U tom sistemu vrednost „sreća što ga imamo“ nema kreativnosti, nema mišljenja, nema rasprave.

Situacija u Srbiji je verovatno bliža onoj „kuku nama što ga imamo“. Pet radnih dana da nemamo pomahnitalu kampanju na nacionalnim frekvencijama, vikend bismo dočekali u slobodnoj zemlji. I imaće Prvorođeni velikih problema sa svim svoji novoređenima ako tokom zime dođe do restrikcija struje, ali to je ipak, njegov problem.

Mnogo je posla pred nama. Gotovo nemogućeg, ali moramo da se trgnemo i povratimo slavu koje je Srbija nekada imala. Građani zaslužuju da budu srećni zbog sebe, svojih života i svog rada, a ne zbog njega. Jednoga dana, kada Prvorođenog i sve njegove novorođene pošaljemo u političku istoriju, imaćemo priliku da i mi budemo srećni.

#izVucicemose

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.