Bojkot pod suknjom

Naslonjena na ogromno biračko telo, vlast se prepustila korupciji, lažima i divljačkoj propagandi. Vučić je 2012. obećavao Evropu, sad preti Šešeljem. Rusiji i Kini je 2012. obećavao Šešelja, sad preti Evropom.

Ako nastavi, Srbija će ponovo biti parija u evropskom demokratskom poretku, sa svim posledicama. I susedi, s kojima je zvanična Srbija, uvlačeći celo društvo, uspela da pokvari odnose, odlaze u Evropu i NATO. Susedi odlaze ne samo u nameri da unaprede uslove života i institucije, nego i da, još jednom pobegnu od ovakve Srbije.

Bojkot izbora može uspeti samo ako opozicija bude složna, i ako Evropa, umesto legitimiteta nove vlasti, unapred podrži, potom i prizna, legitimitet opozicije. Trenutno nema indicija da će se to desiti.

Sve dok Vučić trguje Kosovom i malignim uticajima Rusije i Kine, i dok sama ne smogne snage da ga eliminiše kao sopstveni problem spoljne, bezbednosne i unutrašnje politike, EU će biti činilac agonije u kojoj smo evropska podsaharska Afrika.

Bojkot podrazumeva nepristajanje na neregularne izborne uslove, medijske monopole i nasilničke kampanje vlasti. Izbori na koje izađe manje od polovine upisanih birača nisu legitimni. Ali pitanje izlaznosti, a naročito pitanje pitanje poštovanja demokratskih normi, sigurno neće postaviti Rusija i Kina, ukoliko EU Vučiću prepusti još jednu šansu, da ispuni obećanja koja je najavio 2012.

Tada su ta obećanja bila prostor nove politike u odnosu na Miloševića, Koštunicu i Tadića. Danas su ta obećanja talac sistematskih i sistemskih laži u pokušajima da se korupcija, samovolja, zloupotrebe i osvetničko divljanje na svim nivoima očuvaju u sve manjem prostoru kompromisa evropskog poretka sa uticajima Rusije i Kine.

Nova evropska komisija biće jasnije određena od prethodne u odnosima novog Hladnog rata. Eventualnom harmonizacijom spoljne i susedske politike koja se nameće Berlinu i Parizu, EU će biti sve manje tolerantna u odnosu na šibicarenje zvaničnog Beograda. U suprotnom, Evrope neće biti, s kataklizmičnim cunamijem upravo na evropskoj periferiji, na kojoj ionako nestajemo.

Duže od pola godine demonstracije revoltiranog građanstva nisu uspele da nametnu novo i verodostojno političko liderstvo, niti da definišu racionalne političke prioritete koji bi išli dalje od zahteva za fer izbornim uslovima.

Vremenom su Šešelj i šešeljevci postajali sve glasniji u Narodnoj skupštini. I dok se od protesta Vučić sklanjao pod suknju svoga političkog oca, gurua i ratnog zločinca, proteste su preuzimali putinovski ekstremisti koji su nas već uvalili u glib „četiri stuba“ spoljne politike vraćajući Srbiju na putanju Miloševićeve epohe.

Đilasova podrška Jeremiću, Lutovcu, Stefanoviću, Obradoviću, brutalna je šešeljizacija opozicione politike, zasnovana na onoj strategiji kojom Vučić šešeljizira zvaničnu politiku. Takođe su na zajedničkom poslu razaranja poslednjih ostataka opozicionih političkih partija.