Dan posle?

Ako su ponovo na ulici Crvene beretke, a krenuli su od progona kompanije CarGo, na sceni je uobičajen poredak. Zato je debata o bojkotu u osnovi rasprava o finom podešavanju istog poretka. Ali je i promena vlasti kao takva postala prioritet, makar na istoj liniji mišljenja i džiberluka, s nijansama.

Bojkotom opozicija stiče moralni, ulaskom u Skupštinu institucionalni i ekonomski kapacitet. Bojkot kampanja uništava male političke organizacije. Politički razuđeno i strateški dezorijentisano društvo ipak je nemoguće svesti na dvopartijski sistem.

Tadićev pokušaj normalizacije Radikala doprineo je njihovom povratku u nekoliko stabilnih, konzistentnih kolona. Najmanje dve su i u Đilasovoj koaliciji. Prethodno se Tadićev poredak radikalizirao propadajući u korupciji i medijskim lažima.

Bojkot će razaranjem malih stranaka ceo politički sistem svrstati u dve kolone. Ali će i one biti privremene jer je ceo politički sistem distanciran od racionalnog javnog interesa zasnovanog na opštem evropskom iskustvu. Poredak koji se samo naizgled raspada nastajao je dugo, u kampanjama stop Hagu i u toku novih eskalacija sukoba sa susedima, pre svega s Crnom Gorom i Kosovom.

Moralni kapacitet bojkota prioritet je pred stvarnošću dezintegracije institucija i društvenih odnosa. Pitanje koje se postavlja bojkot koaliciji, o planu za dan posle, jednako je besmisleno pred odsustvom bilo kakvog plana onih koji nameravaju da ostanu u parlamentu.

Skupština je galerija najprizemnijih političkih i antropoloških arhetipova. Opozicija ne može imati plan, dok vlast nema nikakav plan strateškog opredeljenja podrazumevajući stabilizaciju institucija, vladavinu prava i smirivanje društvenih odnosa koji srljaju u nove fizičke sukobe. Vučić je uspeo da kontaminira snage koje se zalažu za EU i NATO, a to ionako obavljaju traljavo i neuverljivo.

On i dalje nije za potcenjivanje. NJegov autoritet počeo je da propada, ali je i to zasad nevažno. Vučić suvereno igra u prostoru neuračunljivih saradnika, bizarnih kadrova, službe koju je poverio malotrgovcu kafom, i stranih agentura koje ga verovatno testiraju pred odlukama koje odlaže tako da svaka realizacija javnog interesa propada u kosovskoj crnoj rupi. Konsenzus vlasti i bojkot opozicije o očuvanju ruskog uticaja pri tom doprinosi sve ubrzanijoj društvenoj dezintegraciji.

Bežanija, nered i neredi su stvarnost koja, međutim, nije dovoljno zanimljiva u kafanskoj tuči istih protiv sličnih.

Ako je važan odnos prema radikalizaciji politike, važan je argument bojkota, ostaviti Vučića samog s njegovim kvazievropskim marionetama i retardima s desnice. Ali su neubedljiva obećanja da će nakon bojkot kampanje uslediti konkretniji odgovori.

Tadić je pokušao da Radikale oslabi prostom deobom, ovi se razmnožili i sve zagadili. Vučić je samo razvio mehanizme prethodnog poretka. Ako EU ostane uzdržana i neodlučna, svaka buduća vlast uživaće upravo u zatečenim benefitima.