Dilema oporavka 1Foto: Ana Blažić Pavlović

Poslednje je vreme za svođenje računa, i nove strategije.

Totalitarni sistemi probijaju sve granice. Kampanje laži.

Korupcija evropskih i američkih zvaničnika, novinara, naučnika. Ruski hibridni rat narušio je jedinstvo EU, doprineo Bregzitu i pobedi Trampa.

Za pandemiju je odgovorno kinesko državno-partijsko rukovodstvo (prikrivali činjenice, borili se represijom i ućutkivali svedoke, uticali, verovatno klasičnom korupcijom, na Svetsku Zdravstvenu Organizaciju). Mađarska i Srbija odmetnule su se, poništavanjem svih temeljnih ugovora koji ih vezuju za evropske vrednosti i vladavinu prava.

Predsednik Srbije se poklonio zastavi pod kojom je, u maoističkim socijalnim eskperimentima i političkim progonima, 1966-1976. nestalo, kako se procenjivalo, do dvadeset miliona ljudi, zastavi pod kojom su gazili studente iste 1989. kad se Milošević pripremao za isto. Ovdašnja mikroperspektiva zapravo je globalna.

Toga takođe nisu bili svesni evropski zvaničnici u toku poslednje decenije. Neko će morati da plati ovu globalnu štetu.

Ako ništa drugo, Kina je obavezna da učestvuje u obnovi globalnih finansija kako bi oporavila sopstvenu ekonomiju. Već trpe štetu zbog srozavanja poslovnog poverenja koje ide u paru s političkim poverenjem.

U ovom periodu brane se ljudski životi i narušeni zdravstveni sistemi. (Naš je gotovo netaknut od Titovog vremena, kad su takođe bile tuče po čekaonicama.) Sistemi će trpeti ne samo pod pritiskom obolelih i javne histerije, nego i zbog posustajanja globalne ekonomije.

Uslediće kolaps svake zajednice zasnovane na vladavini zakona, na pisanim i nepisanim pravilima građanske odgovornosti.

Drugi talas epidemije ekonomije i društveni odnosi moraju sačekati spremni, uz složenu i etički izazovnu dilemu, kako pokrenuti ekonomije, a istovremeno čuvati najosetljivije sistemske i društvene kategorije.

Drugi talas verovatno neće biti u ovoj meri zarazan i letalan. U toku prvog talasa slobodne ekonomije i privatne inicijative funkcionalnije su i efikasnije od država, i svakoga državnog sektora. Bilo bi dragoceno poređenje ekonomskih sloboda i niskih troškova državnog aparata Južne Koreje i Singapura s kolabiranim sistemima ogromne javne potrošnje u Italiji i Španiji.

Ali sad nema vremena za sistemske reforme, vreme je za brze i efikasne sistemske odgovore. Bez majora JNA.

Racionalno je postupanje vlada koje suspenduju ljudske slobode i prava, ali ne sme postati sistemski odgovor na drugi talas epidemije.

Vidim dva prioriteta: urgentno vraćanje ekonomije na mirnodopsko stanje, i prepuštanje kolektivnoj imunizaciji (koja će postati primarna zaštita do vakcine ili terapije kojih, izgledno, nema do jeseni 2021). Alternative će biti ubitačnije od neposrednih posledica drugog talasa epidemije, o kojoj već postoje fascinantna naučna znanja i sistemska iskustva.

Nema javnog sektora, nema „zdravstva“, ako posustane slobodna privatna ekonomija. To su počeli da razumevaju i u Kini nakon Kulturne revolucije. Jedna od velikih nada čovečanstva je da promene i politički sistem.