Feminizam je i muška stvar

Žene su u Srbiji predmet ciljanog nasilja, pre svega ispoljavanjem muškog potisnutog osećanja niže vrednosti: siromaštvo, neostvarenost, do podsvesnog suočavanja sa sopstvenom biološkom prirodom. Koja možda nije uvek dovoljno muška. Ali predmet ovog obraćanja je odsustvo konkretne realizacije ženske uloge u političkim odnosima. Podrazumevajući da im je onemogućeno da zaključuju istopolne brakove, i da u takvim brakovima usvajaju decu. Do najbanalnije svakodnevice u kojoj su predmet predatora najnižih socijalnih i evolutivnih oblika.

Nisam uveren u potrebu da država ima neposredan uticaj na ekonomiju i u njoj učestvuje. Uveren sam u neophodnost da ubedljiva društvena većina raspolaže materijalnom imovinom, da učestvuje u odnosima na finansijskom tržištu, u razmeni roba, kapitala, znanja, ulaganja u dalju budućnost. Neefikasnost države je očigledna i kad se razmatra njena u uloga u školovanju, zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti, bezbednosti, u onim domenima koji su njeni prioriteti bez obzira na posebnosti političkog sistema. U razvijenom svetu ima primera državne efikasnosti u službi javnom interesu, ali su one ogromnom većinom protestantske, s Francuskom i sličnim posebnim primerima.

Mi ne pripadamo razvijenom svetu. Mi smo u delu sveta koji je u tzv. razvoju. Naši parametri demokratije, sloboda, institucionalne funkcionalnosti i društvenih odnosa zabrinjavajući su u odnosu na vreme kojim smo raspolagali kako bismo se razvijali. To smo vreme potrošili, dve decenije unazad, u nepotpunom obračunu s prethodnim zločinačkim režimom. Potrošili smo ga i u pokušajima, a sve su uspešniji, restauracije i toga režima i njegovih instrumenata, i svih njegovih svetonazora. U tom poslu udruženi su vlast i dominantna opozicija.

Neće žene biti jednakije primenom kvota ili pozitivnom diskriminacijom. Te prakse naše institucije i društveni odnosi nisu u stanju da primene u izvornom smislu neophodnosti da žene budu zastupljene u političkom sistemu i domenu javnog uticaja u onom procentu koji odgovara njihovoj zastupljenosti u stvarnom odnosu među polovima. Ženama neće pomoći ni udbaško-klerikalna desnica, ni radikalna levica.

Ako od Jutke beže pod rusku zastavu, preći će samodršcu koji je likvidirao Anu Politkovskaju, a ona je likvidirana i kao žena, jer je to naložila kukavica, s vrha, u važnim detaljima slična nasilniku koji je kost u grlu vlastima u Beogradu. Ne zbog uloge u politici nego zbog uloge u organizovanom kriminalu. Žene su sklonile Miloševića 2000, kad bez njih nije bila moguća nijedna konkretna promena. Većinom, naše su žene umerene, one nisu radikalne feministkinje niti klerofašistkinje. Bez žena nema političkog centra. Feminizam je pre svega muško pravo i obaveza.

Da borbom za žensku jednakost, umesto jalove regulacije, umesto formalne ravnopravnosti, ponovo uspostavimo dinamiku promena lišenu svakog ekstremizma. Ekstremizma koji podrazumeva ne samo političku regresiju nego i bednu mačističku majorizaciju.