Generation Z

Beogradski izbori 2018. poslednji su na kojima će glasati generacije isključivo rođene u ranijim epohama. Đinđićeva deca pojavila su se bez obzira na politički stav prema Đinđiću. Ta pojava potvrda je društvenog licemerja kreiranog u elitama koje su profitirale od Đinđića, ili od njegovog ubijanja. Bilo je i istih ličnosti na obema stranama. Toliko niskosti o tome čoveku, uz toliko suštinskog poverenja.

Generacija Z odrasla je u relativnom blagostanju, u poređenju s poslednjom decenijom XX veka koja je na Beogradu ostavila neizbrisive ožiljke: pauperizacija i ruralizacija, kulturna regresija, nadziđivanje, bombardovanje. Urbicid nad Vukovarom i Sarajevom vratio se, nažalost, tamo odakle je krenuo.

Nakon 2001. nije bilo odluka u beogradskim politikama koje su nepopravljive, ali se beogradski duh srozao na razinu Ramale ili Karačija: odnos prema Americi, evropeizaciji, individualizmu, naučnoj medicini, susedstvu ili manjinama. Odnos sličan licemerju kojim smo ubijali Đinđića, prikriveno, kvarno uvereni da smo ipak na dobrom putu. Ako se DS bori za 10%, a LDP za opstanak, morali smo platiti cenu pogrešnih odluka, ali i realnih teškoća u pokušajima da generaciju Z obezbedimo od domašaja prethodnog vremena. Koje ne uspevamo da zaključimo, i zaključamo. Od snage DS-a i LDP-a, bez obzira na njihovo trenutno stanje, zavisiće i brzina budućih odluka koje nameće združeno nasleđe zločinačkog poduhvata i nekvalitetne tranzicije.