Foto: Medija centar

Sistem je u stanju destruktivne i samodestruktivne inercije koja pokreće jednako bezidejne snage otpora. Optimistično je i ovo ogoljeno razotkrivanje nesposobnosti, ili odsustva interesa političkog mejnstrima vlasti i opozicije pred potrebom definisanja strateških ciljeva razvoja, u svetu koji je sve luđi, u Evropi koja se raspada. Ali nas taj svet i ta Evropa neće čekati. Globalna pitanja neće postati naš uverljiv izgovor da smo posvećeni glupostima, da gubimo vreme i propadamo. U svetlosti optimizma, od Vučića se očekuje da raspiše izbore, tempirajući proslavu dvadesetogodišnjice NATO intervencije, uz uobičajen folklor, kletve, kuknjavu i pretnje. Obezbeđen većinom u ionako propaloj, besmislenoj Narodnoj skupštini, mogao bi da se ohrabri i potpiše trajan sporazum s Kosovom koji otvara perspektive novim regionalnim dogovorima, možda i po aktuelnom modelu dogovora Kosova i Albanije. Ti dogovori su neophodni i pred slabošću Evrope, i pred snagom pretnji Rusije za koju je političko nasilje jedina alternativa sopstvenom društvenom kolapsu. Na drugoj strani, poslednja demokratska institucija koja je preostala bila bi smenljivost vlasti, sama po sebi. Ali se suočavamo s nepostojanjem konkretnih ponuda opozicije da će obezbediti unapred poznate mehanizme otvaranja i oslobađanja društva, realizacije vladavine prava, demilitarizacije, dekriminalizacije, otvaranja granica, denacifikacije javnog diskursa. Sastav Đilasove koalicije, podrazumevajući putiniziranu mada jedva vidljivu Demokratsku stranku, uverava u suprotno. Ali je od toga trenutno važnija novonastala dinamika, probijanje važnih otvora u zidu sistema koji se ponovo zatvorio pred društvom u galopirajućem propadanju. I to će se društvo pokrenuti. Ali ne planom, konceptima, nadahnućem, nego novom podelom na dve strane koje dele slične političke stavove ali ne podnose jedna drugu.

Ni u poslednjim danima prošle godine izjave guvernerke Narodne banke nisu otvorile pitanja, zašto su finansijske institucije oskudne, plitke, zatvorene, zašto nemamo strane banke, zašto su osiguravajuća društva kartelisana, gde su domaća berza i investicioni fondovi. Ovo pitanje je opšteg karaktera. Od pojedinačne bahatosti i nekompetentnosti stiže se do svakoga sličnog kadrovskog i sistemskog rešenja. Ogromni poslovi su pred vlašću i pred opozicijom. I ukoliko postanu odgovorni, i ako budu bežali od odgovornosti. Ni jedni ni drugi nisu my peace of cake. Da li su svi isti ili nisu nije pitanje s jednostavnim odgovorom. Politika koju zastupam poražena je u svim segmentima i nevidljiva. Nema alternativa maltretiranju Kosovom, Dodikom, ličnom vlašću i državnim monopolizmom u svakom javnom i privatnom domenu. Kolaps institucija i medijski teror vode razaranju društva, kidanju svih unutrašnjih veza zasnovanih na razumu, lojalnosti, optimizmu, pozitivnim emocijama. Inflacija politike dovela je do odsustva svake politike u smislu prava da se javno i jasno postave zahtevi za stvarnim promenama. U potrebi da izrazim lični optimizam, pojedine procese društvo je počelo zaustavljati poslednjim odbrambenim mehanizmima.