Latinka Perović, 1968. i komentari (II)

I „dijalog o Kosovu“ sveden je na najprizemnije memorandumsko lupetanje. Latinka Perović upozorava i na nesposobnost naše aktuelne nauke da istraži događaje iz 1968, čije je tumačenje važan osnov razumevanja sadašnjice.

Nemiri iz 1968. bili su jedna od tačaka naše političke regresije, duboko emotivna i plitko intelektualna reakcija agrarnog društva na reforme i modernizaciju, ali i na pojavu nove generacije u establišmentu koja je otkrivala više znanja, lične kulture i razumevanja savremenih politika i ekonomskih potreba društva. I dok su zapadne demokratije iskoristile 1968. kako bi se dalje razvijale u domenu ljudskih prava, nauke, kulture, medija, Srbija je, posredstvom profesora i studenata agrarno-udbaške provenijencije, frustrirano reagovala na ustavne promene, privredne reforme i smenu Aleksandra Rankovića 1966. Jedan od ključnih događaja bio je govor na sednici CK Srbije 29. maja 1968, kojim je Dobrica Ćosić, svega tri dana pre početka studentskog protesta, zapravo najavio formiranje vansistemske opozicije spremne da nakon Titove smrti krene u rušenje jugoslovenske federacije i nasilničku realizaciju srpskog nacionalnog pitanja. U Ćosićevoj docnijoj intelektualnoj i političkoj simbiozi s filozofskom grupom Praksis, i svim nezadovoljnim elementima koji su privredne reforme i pad Rankovića tumačili u svetlosti povrede srpskih nacionalnih interesa, konkretizovana je primitivna, zloćudna i po posledicama katastrofalna memorandumska politika koja Srbiju uporno održava u društvenom rasulu, mržnji prema susedima i mužičkoj pokornosti ruskoj državi.

Bez obzira na nered i stihiju, 1968. sazrele su dve utopije koje dopuštaju precizno tumačenje aktuelne neuspešnosti, izolacionizma i zaostalosti: utopija socijalne redistribucije (redistribucija se ne odnosi na partijsko-politicijski-vojno-crkveno-mafijaški establišment), i utopija opravdanosti svakog nasilja u realizaciji interesa establišmenta poistovećenog s nacionalnim interesom. Pobuna studenata i profesora protiv reformi, modernizacije i penzionisanja Rankovićeve udbaške klike bila je uvod u pad liberala 1972, kad je u Srbiji smenjeno nekoliko hiljada uspešnih rukovodilaca u privredi. Ta Titova niskost nije bila samo besputno balansiranje između Istoka i Zapada (umesto da ulazimo u Evropu). Još jednom se, ovoga puta u svojoj staračkoj demenciji, okrenuvši Moskvi, Tito je lišio jugoslovensko društvo vitalnih snaga pred nadolazećom svetskom ekonomskom krizom, da grca u bezidejnosti i stagnaciji. Pad liberala ponovljen je ubistvom premijera Đinđića 2003. Promena vlasti 2000. bila je revolucija koja se, jedina kao takva, može uporediti s reformom iz 1965. Isporuka Miloševića Hagu bila je još jedan pad Rankovića. Duh Dobrice Ćosića, koji je, od 1968, sa svojim polutalentovanim poltronima i čaršijskim cinkarošima, gušio sve kreativne i racionalne snage srpske kulture i politike, konstanta je nerazumevanja sveta oko nas, i nas samih.