Pesak u glavi

Srbija duže od veka ne zna šta bi s Kosovom. Svako buduće statusno i teritorijalno rešenje jednako je daleko od sreće dugog trajanja ili sistemske funkcionalnosti. Sve i da ga „oslobode“ nabildani Facebook Warriors u papučama i dijagonalama, s Putinom, popovima i nacionalnim filozofima. Na Kosovo nisu hteli ni zbegovi pred Olujom kad im je, nakon pada Krajina, uručen nov partijsko-patriotski zadatak, pošto je zalud spržena trećina Hrvatske. Neće ni patrijarh nazad u Peć. Ne poklanja on Kosovo, ali ni beogradsku fotelju. Neće ni BK grupa. Savladali su tužilaštva i sudove, vratili se u vlast, kolektivno nam oprali sećanje i nabili magareće uši. Ponovo pokreću televiziju, ali ne iz Peći ili Đakovice. Makiš je Kosovo. Jedino nema Tijanića, da smota julovsku oblandu. Opet su oni pravi. A Dačićevo Kosovo, kojem se uvek „vraća“ (dok citira onu odvratnu skladbu sa Ibarske), verovatno je neka urbanizacija na Floridi. Nije za odbaciti stratešku mudrost onih koji nas skreću s putanje kojom bi samo oni da idu.

Kosovo ne pripada političkim ili socijalnim prioritetima, ali je pitanje koje Srbiju čini nedovršenom, nedefinisanom, neefikasnom i konfliktnom državom. Kad se predsednik Vučić poslužio Basarinom omiljenom žutarom kako bi pokrenuo javnu raspravu ( a nema debata ni o pitanjima višeg prioriteta od kosovske jadikovke), on je, pretpostavljam, mogao imati jednu od dve uzajamno oprečne namere. Ili da postavi nove standarde, nove političke okvire dilemi koja je prevaziđena i vremenom i etikom. Ili da javnost (koja je jednostrano zbrisana) podseti na stavove svojih saradnika, koalicionih partnera, crkve i nacionalne inteligencije, koji svaku razumnu inicijativu smatraju izdajom, prodajom i beščašćem. Kosovo sad „brane“ kvislinzi koji nas izručuju diktatorskim režimima u Moskvi i Pekingu, vraćajući nas u godine koje su prethodile onoj 1948. kad je Tito doneo svoju najmudriju odluku. Samo je nije dosledno sproveo jer je pripadao istom mentalnom sustavu.

Od 2004. mediji pod nadzorom svake vlade pripremaju javno mnenje ne samo za nove sukobe sa susedima, nego i za treći svetski rat koji ćemo vojevati na strani Rusije, Kine, Severne Koreje, Kube i Venecuele. Tu nema mesta razumnom kosovskom dijalogu koji će nas trajno približiti celom albanskom narodu (s kojim uspešnije trgujemo nego sa omiljenim istočnim partnerima). Kosovo je teritorijalni, ideološki, pravni provizorijum, i pre je dijagnoza jednog mentaliteta nego dilema lišena izvesnosti miroljubivog ishoda. Zasad je samo novinar Slobodan Georgiev konstruktivno odgovorio predsedniku iznoseći suštinu:“Nema budućnosti ne zato što bi se opet moglo ratovati za Kosovo, nego zato što nema slobode. Ukinuli ste slobodu, ukinuli ste budućnost“. „Nije Kosovo ‘vekovni srpski problem’ nego je pitanje slobode glavno pitanje u Srbiji.“