Usvojen je nov konzervativan politički kurs, smenjeni su reformisti u partiji i eliminisana prva sposobna generacija menadžera u srpskoj ekonomiji koja je tek trideset godina od Drugog svetskog rata počela dostizati predratni nivo razvoja i potencijala.

Tito je ukazao na sve razlike između radničke klase i nove elite „pogleda i političkih ponašanja koji su suprotni ideologiji i politici Saveza komunista“, i pozvao na borbu za „prevazilatenje socijalnih razlika“ „energično potiskivanje i suzbijanje“ pojava koje vode „raslojavanju društva na bogate i siromašne“ (iz disertacije dr Milovija Bešlina).

Obračun s reformistima u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji vodio je novom približavanju Sovjetskom Savezu i odustajanju od koncepta liberalnog jugoslovenstva. Ustav 1974. ustoličio je JNA kao devetu federalnu jedinicu. I danas živimo u stanju skrivenog vojno-policijskog udara.

Pismom objavljenim u proruskoj Politici, kojim je pozvao na obračun sa svima koji su ponosni na pošteno stečene diplome, znanje, kompetencije, lični i profesionalni karakter, predsednik Vučić vratio se na liniju radikalnog konzervativnog Titoizma.

Nasleđe devedesetih tu ne doprinosi suštinskim razlikama, koje su pre u formalnoj simbolici i činjenici da je novi Titiozam manje podnošljiv u okolnostima u kojima Jugoslavija više ne postoji, a nacionalni odnosi na putu novog razaranja. Siromaštvo i političke slabosti srpskog društva opominju da je Vučićevo podsticanje građanskih sukoba, eventualno obračuna, dokument od veće vrednosti ukoliko se razmatra u okvirima međunarodnih odnosa.

„Lažna elita“ ionako je od 2012. odbacivala saradnju s Briselom koja bi vodila uzajamnom priznanju Beograda i Prištine, a svakako da je gotovo u potpunosti bila neosetljiva na potrebu da Srbija razvije finansijske institucije, otvori tržište i uđe u nov ciklus privatizacije koja bi angažovala i domaći kapital, sahranjen u slamaricama, nekretninama ili negde daleko.

Za nama je dug period krize, od 2008, da bi Ukrajina, migrantski talasi, Tramp, Bregzit i maligni uticaji Rusije i Kine narušili jedinstvo ujedinjenog evropskog sveta učinivši ga nefunkcionalnim i pred malim izazovima u internom susedstvu, kakva je Srbija sa svim svojim potencijalima da donosi stupidne političke odluke i uništava sebe samu.

Nije paradoks, upravo Vučićevi birači imaju potrebu za politikom koja je suprotnost njegovoj posvećenosti koruptivno-partijskim interesima dok održava distancu u odnosu na evropsko susedstvo. Nigde u Evropi nema ovakvog siromaštva, nepismenosti, očajanja i sistemski negovanog varvarstva. Na drugoj strani, neuspeh u Srbiji Evropsku uniju čini nepouzdanim, neverodostojnim činiocem u opštim međunarodnim odnosima.

Unutrašnja reforma Evrope uzeće u obzir svu štetu koju je Srbija nanela evropskom konceptu oslanjajući se na Rusiju, Bregzitere, Trampa i ekcese Višegradske grupe. Zato će rasplet sigurno nastupiti. Ako zaista bude odocneo, težak, možda tragičan, utoliko više razloga da ga duže i pažljivije pamtimo.