Potpisnici i gubitnici

Da li su liste ipak principijelne? Ne samo u ličnom odnosu prema Vučiću. Da li su na jednoj profiteri, u drugoj luzeri, u trećoj slučajevi? Harizmatično Đinđićevo liderstvo dubinski je transformisalo Srbiju u toku svega dve godine, narednih petnaest smo puzali. U ukupnim skorovima, Srbija verovatno nikad nije bila bogatija i razvijenija, ali ovakvo stanje ne odgovara društvenim očekivanjima. Raspodela društvenog bogatstva je neravnomerna, odnosno nepravedna, posmatrana bilo s liberalnog, bilo s protekcionističkog stanovišta. Političko i intelektualno liderstvo odbija svet oko sebe. Umesto da se javne politike prilagode globalnim trendovima, one sve svode na podele plena u socijalističkom savezu koji okuplja sve tri liste. Kosovska patologija je zaraza od koje su imuni samo Liga i LDP, i zasad plaćaju visoku političku cenu. Vučiću, zbog navodne izdaje, prete svi, i građanska levica, kad ne smisli ništa pametnije.

Zaoštravanje svetske politike Srbiji nameće jasno pristajanje uz evropsko i američko partnerstvo, ili povratak na izolacionizam i ulogu parije. Status Kosova mora postati drugorazredno pitanje u odnosu na prioritete: relaksacija administrativnih i ukidanje trgovinskih barijera, intenziviranje srpsko-albanske saradnje u svim ekonomskim i društvenim domenima. Rusko-kineska alternativa pridavljuje i vlast i opoziciju. Koketiranje s nacionalizmom i komunizmom razara etiku svake odgovorne politike. Đilasov partner Jeremić ponavlja one pretnje Rusijom i Kinom koje inače dominiraju Vučićevim medijima. Da li će Putin, kad ovlada svetom, Albance vezati bodljikavom žicom ili spržiti tajnim Teslinim oružjem (reintegracija Kosova podrazumeva njihovu punu inkluziju) jedina je dilema poruka koje osporavaju (i ometaju) briselske pregovore. Samo je srpski Putin gori od ruskog.

Odsustvo promena koje u društvo unose vedrinu i optimizam, i podstiču energije rada i kreativnosti, razgolitilo je stvarnost iz koje se beži ili emigracijom (promenom političkog i ekonomskog sistema), ili povlačenjem u imaginarne svetove socijalnih utopija i teorija zavera. Relativizacija jasnih političkih stavova koji bi korespondirali odnosima razvijenog sveta (i zapadnog i istočnog), traumatizirala je društvo. Javnost se srozala dotle, da Miki Rubiroza postaje Bane Bumbar, ako srozavanje ima svoju cenu.

Margaret Tačer obračunala se s huliganima i sindikatima podsticanjem individualizma i novih ekonomskih perspektiva. Marija Zaharova zapretila je Britaniji da niko ne može dati Rusiji 24 sata, Britanija za manje od 24 sata odgovorila proterivanjem 23 ruskih diplomata. Zaharova uzalud preti nuklearnom odmazdom. U Tačerkino Ujedinjeno Kraljevstvo, koje je velesila i kad nije ništa, decenijama sklanjaju zarade isti moguli koji su šatirali Zaharovu, toliko verujući samome Putinu koji ih je izvukao iz zamašćenih mužičkih gaća. Beže, Rusi, ili se kriju, sve s porodicama, kurvama i babuškama. Tamo negde je i svaki srpski plen. Tamo je i perspektiva domaćih investicija. A srce u Moskvi.