Prizren, dogodine 1Foto: Ana Blažić Pavlović

Naši neposredni dometi ne idu dalje od susedstva. Nakon ratova u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu već smo pet godina u nenasilnom sukobu s Crnom Gorom i Makedonijom.

Nismo ni regionalna sila. Gotovo da smo ništa. I nije propala EU, kako su trovali javnost Vučićevi i Đilasovi korisni idioti. Tek sad je najbolje mesto na svetu.

Nije propala ni Srbija. Ista EU će nas zbrinuti, ali je žalosna primena inkluzije, kao da smo kolektivno zaostali, umesto načela jednakosti.

Da budemo jednaki ne sa sistemima iz evropskog jezgra, odakle je krenula integracija, nego sa sistemima koji su se izvukli iz sovjetskog lagera, u koji bismo da se vratimo, a ni za to nismo sposobni.

Vučićev i Đilasov plan povratka u neki nov Sovjetski Savez možda će uspeti, ali u onoj meri u kojoj Putinov zločinački režim u Rusiji bude za EU prihvatljivo partnerstvo u daljem razvoju evropskog projekta.

EU će morati da se aktivno suoči s globalnom štetom koju su, usput i evropskom projektu, naneli Tramp, Džonson i Si Đinping.

Još uvek nismo izmileli iz epidemije, a Vučić i Đilas su ponovo u malom prljavom ratu s Crnom Gorom koji je pripremnim radnjama onomad najavio Boris Tadić.

Najzaraženija u regionu, Srbija je ostala samoizolovana. Na izborima 21. juna svi će biti poraženi.

Vučić će potvrditi legitimitet malog balkanskog diktatora, koji šibicari obećanjima, provizijama i kontigentima, da svi vide, a ne veruje ni samome sebi.

Đilas je potrošio sve upotrebljive opozicione resurse. I bojkot propada. Bojkot kampanja vodila se najprizemnijom i nasilničkom retorikom.

U osnovi je ostala lišena intelektualnog i etičkog kapaciteta koji bi dopustio suočavanje s novim okolnostima, iz proteklih sedmica, u kojima se Vučić zatekao slabiji nego ikad od 2012.

Osiono gaženje ljudskih prava i elementarnog dostojanstva, kriminalna kampanja zajedništva s Kinom koja je uvukla svet u patnje, samoizolaciju i recesiju, na kraju Vučiću gotovo da je sve oprošteno.

Opozicija štaviše podržava svaku Vučićevu stratešku odluku koja se zasniva na prethodnoj Tadićevoj doktrini četiri stuba, zapravo na očuvanju duha i značenja Miloševićevog zločinačkog poduhvata

Promena vlasti sama po sebi jeste demokratski iskorak sam po sebi, i kad je korak unazad. Ali samo kad se to načelo realizuje u svakom izbornom ciklusu.

Umesto poruka Đilasove opozicije koje su najviše godile Vučiću i Šešelju, da se kolje po Prizrenu ili Cetinju, trka s vremenom, i put do uspeha, moraju se, nakon 21. juna, koncentrisati na jedinstvenu tačku okupljanja svih koji će smatrati da je promena kvalitet sam po sebi.

Ta tačka je, da život koji su Vučić i Đilas obezbedili sebi i svojima, postane šansa za sve.