Da li će se i u domenu opšte državne politike, ne samo u odnosu s BiH, Srbija vratiti četvrt veka unazad, ili će rekonstruisana vlada obnoviti kurs posustalih reformi: evropska integracija, privatizacija javnog sektora, unapređenje regionalne saradnje, suočavanje sa siromaštvom i ostalim nepovoljnim parametrima onih društvenih slojeva koji su upravo masa biračkog tela vladajuće koalicije. A neraspoloženi su, ili neprijateljski opredeljeni u odnosu na većinu navedenih reformskih prioriteta.

Povlađivanje Dodikovom reketiranju i regionalna nespremnost da se izoluju svi politički ekstremisti, pojave su koje podsećaju da nijedan politički akter u Srbiji koji pretenduje na visoke rejtinge nije spreman da saopšti činjenice o genocidu počinjenom u Srebrenici, o satiranju svih nacionalnih i jugoslovenskih interesa prilikom agresije na Hrvatsku i građansko-verskog rata u BiH, da ponudi konkretnu viziju zajedničkih institucija ukoliko se nekim čudom Kosovo i Crna Gora vrate u državnu zajednicu sa Srbijom. Već bi bilo vizionarski ukoliko bi se ovdašnja javnost uputila i u sve dugoročne posledice sukoba s Hrvatskom koja bi najbolje učinila ukoliko bi, sa Srbijom, ponovo bila matica ideja o južnoslovenskom jedinstvu, integracijama i prevazilaženju prošlosti. Hrvatska je inače istovremeno prepreka i šansa na putu Srbije u EU. O navedenim okolnostima spremni su da progovore samo Čeda i Čanak, bez Borisa koji sticajem svih nesrećnih okolnosti (koalicija sa SPS-om, ekonomska kriza, tajkuni, Vuk Jeremić) nije uspeo da jasno definiše ovde navedene reformske prioritete, i da medijskom i vrednosnom politikom te prioritete prevede u uobičajenu retoriku o nacionalnim interesima.

U košmaru, još uvek mahom nenasilnom, međunarodnih odnosa, u odsustvu racionalne alternative evropskoj i regionalnoj integraciji, nacionalni interes Srbije u XXI veku morao bi postati rad, bez obaziranja na naše najsramnije pretke, na unapređenju cele bivše jugoslovenske zajednice. Srbi u imaju pravo na celinu BiH, na Sarajevo i Mostar u kojima su ostvarili napredak institucija, nauke i kulture, umetnosti i školovanja, upravo u razdoblju austro-ugarske okupacije i aneksije, u okolnostima koje su bile neka vrsta preteče evropske zajednice. U istom smislu Bošnjaci imaju pravo na celovit nacionalni prostor koji neće biti rascepkan državnim, administrativnim niti ideološkim granicama, i da Beograd osećaju svojom drugom, možda i jednako važnom prestonicom koju su takvom smatrali i osećali njihovi znameniti preci, možda i neki savremenici. Prepuštanje Republike Srpske ruskom uticaju daje legitimitet prodoru bliskoistočnog islamističkog fašizma, i podstiče hrvatski separatizam koji je još jedna stranputica ukoliko napusti kontekst stvarnosti u kojoj je (labava, čvrsta…) zajednica Hrvatske, BiH i Srbije u EU, ili u bilo čemu, jedina alternativa katastrofi od pre 25 godina, i čemernoj svakodnevici koja se samo preživljava.