Nelegitimnu, jer se obostrano nanosila šteta javnom interesu: ugušena je politička konkurentnost, mediji podivljali. Nelegitimnim dogovorima, i slabošću i vlasti i opozicije, revitaliziran je Miloševićev kriminalni režim. SPS i JUL sa svojim strukturama i kadrovima upravljaju i vladom i opozicijom. Gazde u vlasti postaju Dačić i Vulin, u opoziciji Janković i Jeremić. Srbije u celini ruska agentura. Pridižu se i klanovi iz junačkih vremena. BK brani Kosovo iz Makiša. Palma i Arkanovci su moralna vertikala i kulturna platforma nove, zvanične idiotizacije: Pink, Happy, javna prostitucija (sve s mlađim maloletnicima), zatiranje tragova likvidacija novinara (Pantić, Ćuruvija), sve do antivakcinalnog pokreta koji je otvorio otškrinuta vrata i provladinih medija, i ekstremističkih grupa pod očiglednom kontrolom srpskih i ruskih službi.

Opštoj regresiji pripada i neuspeh DS-a u pokušaju da se konsoliduje sabiranjem nula, „povratkom“ isluženih i kompromitovanih ličnosti, uz neobjašnjivo stupidnu upotrebu penzionisanih JNA generala (koji su nam od balvan revolucije uspešno uništavali živote gazeći sve zavete državi i narodu). Pola godine pre beogradskih izbora, pošto je duže od decenije upravljala Beogradom, DS nije u stanju da ponudi osnovne ideje preuređenja administracije, strategija razvoja, vizija novog društva. Nemaju ni kandidata, ali imaju „tim“ koji „priprema rešenja“ za probleme Beograda, i jedva čekam da čujem stavove tog „tima“ o Kineskom mostu i mostu na Adi, Luci Beograd, rekonstrukciji Bulevara i Vojvode Stepe, o kršenju ljudskih prava (LGBT, Romi), o navijačima, huliganima i tajkunima, nekad žutim, sad ponovo crveno-crnim.

Sve ove bizarnosti pominjem uveren da DS postoji u biračkom telu (mada i ono kao da je delomice politički i intelektualno regresiralo do DSS-a), i da je taj deo beogradskog društva neophodan politički partner svakoj vlasti. Trenutno najsposobniji među mogućim SNS kandidatima Goran Vesić, nekadašnji visoki funkcioner DS-a i saradnik premijera Đinđića, ponudio je 2012. Draganu Đilasu, zameniku predsednika DS i budućem lideru stranke, programski dokument „Manifest novih demokrata za novu Srbiju“, uveren da su, na zgarištu koje je za sobom ostavio Boris Tadić, prioriteti i nova organizacija i nova politika (pozivajući se na Blerove laburiste). I mada su i politička struktura Beograda i Srbije, sve s biračkim telom, tektonski poremećeni od toga vremena, dokument je bio dalekovid i pametan. Nakon odbijanja Vesića i njegove platforme DS je krenula da se osipa i gubi. Doduše, i Pekić je okrenuo leđa Vesićevom Cvetnom trgu, preuređenom u puzeći korzo s gasnim komorama (cvećare?), ali bi podsećanje na ondašnju bahatost DS-a bilo korisno i aktuelnoj i budućoj beogradskoj vlasti. Da li će u kampanji biti korisnih inovacija, svejedno na kojoj strani, i kad će uređenje Beograda i kulturne matrice izaći iz komunizma i nacionalizma, ne znam, i verovatno ne uskoro.