Foto: Medija centar

Poljska, Češka i Mađarska ušle su u NATO 1999, Slovačka 2004. Srbija je faktički obustavila proces evropske integracije, mediji vode neprijateljsku propagandu koja se odnosi na EU, NATO i regionalnu integraciju. Srbija blokira ulazak Bosne i Hercegovine i Kosova u EU i NATO. Nije uspela da zaustavi Crnu Goru i Severnu Makedoniju gde su žalosno propali pokušaji ruskih službi da izazovu nerede i etničke podele. I tamo je Beograd imao jasnu ulogu, naravno na gubitničkoj strani.

Srbija je istovremeno žrtva ruskog uticaja koji generiše populizam u vlasti i opoziciji, kineske korupcije i ostataka zločinačkog režima iz prethodne epohe koji je oživeo zahvaljujući kontinuitetu, a ne nekoj nagloj promeni zvanične politike i propagande. Vojni avioni zastrašivali su Beograd i dok su odluke donosili Tadić i Šutanovac. Đilasov Press je preteča Informera. Vučićevi i Đilasovi klonovi popunili su ceo javni prostor uvredama, pretnjama i neuračunljivim odnosom prema budućnosti. Svaka evropska opozicija establišmentu ustanovljenom na nasleđu ratnih zločina i korupcije dobija ulogu Vučićeve rezervne pozicije za kojom će imati potrebu u slučaju da pristane na sporazum o Kosovu.

Kosovo odlaže istim odnosom prema istini kojim je obećavao da će raskrinkati 24 privatizacije, nalogodavce ubistva premijera Đinđića, državnu likvidaciju mladića u kafiću Panda u Peći 1998, sve do Babićevog zakucavanja na naplatnoj rampi. Za sve suštinske odluke imao je evropsku podršku i razumevanje važnog dela javnosti, ali je samo potrošio ogromno vreme, tačno polovinu vremena koje je proteklo od EU integracije Višegradske grupe. Napokon, Vučić je, koketiranjem s populistima, odlučio da deli evropsko društvo istom linijom razgraničenja koju, u telepatskoj saradnji s Đilasom, provlači dubinama srpskog društva razarajući osnovne odnose među ljudima, i onih koji smatraju da ih se javna politika ne dotiče.

Izbori se približavaju u senci bojkota, umesto u svetlosti potrebe da se kao sistem i kao ljudska zajednica suočimo s neuspehom da ostvarimo bilo koji zadatak iz bliske i dalje prošlosti. Nemamo mi ni Jugoslaviju, ni Veliku Srbiju, ni evropsku Srbiju. Rusija je predaleko. Tursku smo već videli u onih pola milenijuma. Kinu ne žele ni Kinezi u Hong Kongu ili Tajvanu, ali imaju i oni svoje kandidate da nas vezuju optičkom žicom, jedva čekaju.

Nije samo apsurd, da je Vučić i u vlasti i pred opozicijom najsposobniji, i dalje otvoren svima navedenim opcijama, dok ga svetske prestonice u novom Hladnom ratu i dalje smatraju jedinim partnerom. Ako je Beograd verovatno najslabija karika evropskog projekta, domino efekat dezintegracije može, opet, zaustaviti samo Brisel, ali paketima novih podsticaja, umesto odlaganjem rešenja ili, eventualno, sankcijama. Zato nam je prvo potreban Šengen za Zapadni Balkan.