Zagrebačka ulica

Naši životi se uporno uništavaju svakim poremećajem srpsko-hrvatskih odnosa. Da li će Vučić dodatno motivisati javnost, u smislu koji mu je neophodan, urlicima svoga ministra vojnog za vojsku nesposobnog, pitanje je koje potvrđuje da je cena aktuelnih beogradskih izbora ogromna, i da oni daleko prevazilaze sami sebe nedoumicom, da li imamo snage da postanemo demokratsko i slobodno društvo. Beograd je 2014. ostao bez Zagrebačke ulice povlađivanjem ne samo sećanju na Koču Popovića i staljinizaciju Jugoslavije, a verujem da je ta njegova uloga za odluku bila presudna, nego i najsitnijim porivima botovskog nacionalizma, ne samo provladinog.

Zagreb pripada i srpskoj i jevrejskoj zajednici, bez obzira na aktuelno brojno stanje ili izjašnjavanje. Nezamisliv je povratak jugoslovenskog prostora na stanje ljudskosti ukoliko se razvojem sloboda i ukidanjem granica ne bude omogućilo spontano obesmišljavanje prakse etničkog čišćenja, svuda gde se odvijalo.

Eventualni uspeh Vučićeve posete Zagrebu ne sme biti istovremeno neuspeh njegove partijske politike. U navali mediokriteta koji dominiraju beogradskim izborima, i u vlasti i u opoziciji, izdvaja se pametna izjava ministarke Zorane Mihajlović da je u interesu Srbije, „sigurna sam i Hrvatske“, da se smanje gužve na graničnim prelazima. Beskrajne kolone šlepera potvrda su bede, neslobode, neintegrisanosti, neefikasnih, korumpiranih i neprijateljskih institucija (u odnosu na ekonomska i politička prava).