Zmijsko leglo

Zato degeneracija spoljne politike i bezbednosti generiše uzajamnu regresiju vlasti i opozicije (putinizacija, kosovska kriza, blokada regionalne saradnje, reformi i EU integracije, prekogranični kriminal). U svim resorima u kojima su osnovne funkcije široko društveno angažovanje i individualna inicijativa (prosveta, usluge, ekonomija), država je nego u onima u kojima je prepuštena sebi samoj.

Aktuelnu spoljnu politiku pokreće logika unutrašnje dezintegracije: poricanje evropskih vrednosti, promocija zločinaca, zločina i narodnjačkog kolektivizma. Konkretno, pozivanje na Legiju (i vlasti i opozicije), zahvalnost je i njemu lično, i dubokoj državi, za likvidaciju Ivana Stambolića, bivšeg predsednika i umerenog, dobronamernog političara, i Zorana Đinđića, jedinog istinski demokratskog i evropskog premijera. Ubistvom premijera obnovljena je tradicionalna vlast socijalista i radikala, i otvoren politički prostor bulumenti lažno-opozicionih mediokriteta.

Srbija je ponovo predmet umesto činioca međunarodnih odnosa. Nesposobni da preuzmemo Đinđićevo nasleđe, dopustili smo Tadiću i Dačiću da nas godinama zamajavaju, lažu, i navlače nam omču Putinovog režima. Kao da sve naše udbe, tajkuni i ološi nisu dovoljni. Sve smo ovo zaslužili. I oni koji nisu Vučićevi, i oni koji jesu. Sankcije Kosova, obostrano štetne, zaradili smo ne samo ponašanjem šefa diplomatije nego i tradicionalnim inferiornim tretmanom celog albanskog naroda. Ceo naš narod sad je talac severnomitrovačkog kartela i ratnih koljača. Dačić, Đurić, Vulin, na Albance projektuju taj naš stari, primitivni rasizam, Srbe tretiraju kao umno deficitarne, a za njima kolone ludaka u medijskim kampanjama. U opoziciji spavači upravo iz čuvenih devedesetih, Jeremić, Stefanović, Lutovac, saradnici istih spoljnih poslova. Nisu slučajno stali u odbranu crnogorskog saradnika Zemunskog klana i jednog od huškača na premijera Đinđića, Medojevića i njegovih putinovskih kvislinga. Da je Đinđića, ne bi ih bilo. Da li smo zaradili i ovakvo poniženje?

Pred Dačićem, Vulinom, Đurićem i sličnima, Vučić sve manje postoji, naročito u uverenju da mu se može sve. NJegovi su mediji, redom proruski i proprimitivni. Ali mu Dačić sa službama kroji i politiku, i ponašanje, i neposredno okruženje. Poslednji je trenutak, da se osvrne na 2012. Dok se kreveljio, lupetao, rasipao, i Tadićevo lice bio je Jeremić, insajder komunističke internacionale i duboke države. Tadić je nestao u stihiji nezadovoljstva, koje je bilo neartikulisano, ali je i danas politički stvarno. SPS je i matrica opozicije. Infantilno samozadovoljavanje francuskim putinistima, žutim prslucima, nagoveštava kakvi će biti izlivi domaćih sociopata i manijaka, ako Rusija bude odbacila Vučića, kao pre njega Tadića. I radikali su staljinisti, ali samo je jedan pouzdan partner koji odlučivao o sastavu svake vlasti. Savez komunista Srbije i SPS uspešno su razorili su i jugoslovensko i srpsko društvo. Dačić je briljantan rukovodilac dezintegracije kojom Rusija obnavlja imperijalni uticaj, dodelivši Srbiji ulogu mentalnog bolesnika i ponosnog parije.