Jedna od najzanimljivijih stvari koju vezujem za seriju Seks i grad jeste slaganje više teoretičara u tome da su junakinje sve pretvorile u robu. I osećanja i seks, muškarce, na kraju sebe.
A konzumersko iskustvo gde se potreba za robom povećava i nikad ne može da se zadovolji iskustvo je našeg vremena.
Iako sam svesna da ništa novo neću saznati čitajući novine/portale ili gledajući vesti, ovome se zavisnički predajem želeći da napokon čujem nešto što će me utešiti (zadovoljiti).
Nikad ništa ne dobijam, mrtvi vitamini i rafinisani šećer. Vrti se isto: iste laži, obmane, pozorište na 88.361 km2 (izvor Vikipedija, mada je suštinski nevažno koja je površina).
Sačekam 15 h da čujem našminkani izveštaj, onda sačekam malo da pročitam tragičnu statistiku na drugom portalu. Šta očekujem?
Da će istina probiti i navaliti na nas s mesta odakle bi trebalo da dolazi svakodnevno?
Čak i kad bi se to dogodilo ni u jednu jedinu reč ne bih poverovala, ponovo bih brojke množila sa devet kad su u pitanju umrli ili 20 kad su u pitanju novozaraženi. Poverenje je prokockano zaista zauvek.
Nikakve bore na licu, glumatanje sažaljenja, brige i napora ne bi me naveli da verujem.
Imam dragog prijatelja koji me uvek posle standardnih pitanja: kako si, šta radiš… pita: kako si u duši…
Razmišljam o tome često. Doskoro sam se osećala kao u koncentracionom logoru, sad se osećam kao zatvorena u teglu, veliku teglu sa nepoznatim ljudima. Svi se svih plašimo, želimo da se utešimo ali ne znamo način.
Debelo staklo brani nam da živimo slobodno, da se krećemo, da odemo. I vazduha nestaje, a od našeg disanja se vlaže zidovi i stvara magla. Čini mi se, uskoro nećemo više moći ni da vidimo jedni druge.
Ostaćemo tako vakuumirani kao svetska cirkuska tačka, vic za pametnija društva.
Ima li još nešto da se ovde upropasti, pitam se ponekad. Učini mi se da nema, ali onda me demantuje luda kreativnost organizatora našeg logora. Uvek može da se ode dalje, ili dublje.
Sečemo Košutnjak! Ulivamo pare u SPC kasu dok nam groblja nisu dovoljna a bolnice postaju polja. Psi i konji na ljude! Rebić je zabrinut za kolege sa pendrecima, nije zabrinut za narod! Čiji ste vi, čoveče?
Nije normalno kljukati ljude lažima i pretnjama i očekivati da će ulica ostati bezbedna zona. Beograd se trgao, mogla bi i vlast. Ljudi nisu roba.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
