Gluvarimo po danima i beremo utiske koji nas vraćaju u detinjstvo, recimo. Kaže Dušan Kovačević: Nisu druga vremena bila bolja nego smo mi bili mlađi. Ima logike. Mada, gledano iz današnjeg trenutka, neka su se vremena pokazala mračnijim nego kad smo bili mladi.

Čitala sam šta je o svom radu izloženom na Bijenalu u Veneciji pisao Đorđe Ozbolt, umetnik koji je predstavio Srbiju. Dirnulo me je. Platna i skulpture – simboli detinjstva, delovi kulturno-političkog okvira našeg odrastanja, fragmenti sećanja koja su izbledela i promenjena. Otrunjeni i ismejani ostaci parade s kraja prošlog veka.

Ganuo me je naziv rada: Povratak gubitka memorije. Oksimoron od tri teške apstraktne imenice. Kao da je od cele tone gvožđa izliven, tako je udario u moje sećanje. Čežnja se prva pokrenula. Zatim pitanje: da li možemo da čeznemo za socijalističkim konceptom koji nas je varao, a što smo ukapirali tek mnogo kasnije?

Ili čeznemo za dobom kada su odgovorni bili drugi, dok smo se mi družili po dvorištima i igrali klikera, dečaci i devojčice zajedno. Ironija iz naziva može sprečiti čežnju da se pokrene. Zato čitajući umetnikovo objašnjenje rada nisam bila sigurna koje mi je osećanje dominantno.

Možda ljutnja što su naši roditelji bili naivni, a mi ne smemo da budemo? Što su svi simboli detinjstva izgubili magiju koju su nam obećavali, pa ostali da zveče i da nam se rugaju?

Osnovni utisak koji sam ponela iz paviljona smeštenog na obali kanala utopljenog u zelenu boju pokisle trave je čudno osećanje autentičnosti. Skulpture su kao od betona izvajane.

Upravo beton je bio potreban da zaokruži mini album mladosti moje generacije i još nekih pre i posle. Beton je simbol monumentalnog Novog Beograda koji nam se srušio na obalu i simbol druženja, jer smo se sastajali kod betonskih stepenica i zidića pored škola i prodavnica. Moje je detinjstvo bilo zaliveno betonom. Doslovno i metaforično.

Pored našeg paviljona nalazi se paviljon Austrije. Dopala mi se slika koju sam ponela odatle, dizajnerski više nego konceptualno. U belom prostoru plamene crvene čašice na vitkim noževima.

Seksualnoj konotaciji ne može da se pobegne. Ipak, mene je podsetila na Predaju grada Brede Velaskeza, kao što me i svako sećanje na Veneciju vraća na mnoštvo vertikala koje vezuju dno čamaca za nebo. One ubadaju svoje koplje u plavičast vazduh što svemu daje ton i uzima snagu pigmentu.

Nema jasnih boja u venecijanskom pejzažu. Zato ih je bašta koja bukti od savremene umetnosti prepuna.