Imam utisak da izloženi radovi govore o nama. Helnvajn je bio opsednut krivicom, a mislim da je neka neodređena krivica ovde stalno prisutna. Nametnuta krivica. Takođe i snažno osećanje da smo žrtve. Zato tumaramo između krivice i ugroženosti. To je konflikt koji, rekla bih, ne možemo da razrešimo, a koji nas zbunjuje i pasivizuje.

Posebno su mi zanimljive dve stvari kod Helnvajna. Jedna je uloga Mikija Mausa. Prva duhovita literatura s kojom se u Austriji kao mali sreo bili su stripovi. Paja Patak. Kaže da mu je to otkriće uveselilo tmurne dane detinjstva. Ali, naslikani akrilni Miki nije onaj priglupi miš iz crtanog filma, već jezivi simbol zla. On se kezi sam ili sa Hitlerom u društvu. I taj mi je deo poruke blizak. Ozbiljan pad maskiran u zabavu. Pokušala sam da zamenim Diznijevog junaka na slici. U srpskoj obradi, Miki bi bio neka Stanija ili neki Kristijan. Ikone nacionalne popularne kulture. Sede i ćaskaju s domaćim Hitlerom, ko god to bio na našoj pozornici. Uveseljavaju nasilnike i žrtve. Međutim, njihova je naivna uloga zabluda, toksični su.

Druga zanimljivost je štur hladan kolorit. Samo jarko crvena krv razbija tmurnu ili crno-belu paletu slika i fotografija. Zašto hiperrealista fotografiše crno-beli svet? Kao da između nevinosti i zločina nema ničega, kao da je njihova veza obavezna.

Na koloristički oskudnoj osnovi, njegove devojčice, epske, usamljene i tužne deluju još potresnije. Kao katapultirane u kosmos, zauvek same, odrasle pre vremena. Neke čak kreću napolje, ali ne obraćajući pažnju na nas, ne tražeći zaštitu, pokušavaju da izađu iz formata. Neke samo pasivno poziraju, očiju vezanih ili zatvorenih. One su suštinski ranjene i nema leka za njih. Pored svih pokušaja da ušarenimo svoje životno platno, naguramo na njega ljude i događaje, ličimo na njih. Izmešteni iz centra, a blokirani u sumornom kontekstu.

Sve to mi se mota po glavi dok stojim ispred Helnvajnovih velikih formata. Tužna sam, usamljena i zgrožena, uplašena…

Glosa: U srpskoj obradi, Miki bi bio neka Stanija ili neki Kristijan. Ikone nacionalne popularne kulture. Sede i ćaskaju s domaćim Hitlerom, ko god to bio na našoj pozornici. Uveseljavaju nasilnike i žrtve