Hit dana

P { margin-bottom: 0.21cm; }Dete od sedam-osam godina je pevalo Betovena! Malo je pevao, malo se drao, a sve ne napuštajući melodiju, slobodno, vrludajući volanom.

Setila sam se Zorana Hristića. Mislim da je on objasnio adaptaciju na treš. Dok je postojao hit dana, umeo je da se zgrozi kad ujutru čuje prve taktove loše pesme. Do podneva je svaki put kad zasvira hit gasio radio. Od podneva je počinjao da se prilagođava, pa je tako do večeri izdržavao celu kompoziciju. Pred spavanje ju je jedva čekao i pevušio. Na kraju bi mu se dopadala.

Ne znam gde je dečak pokupio Odu radosti. U muzičkoj školi ili kod kuće. Gde god da je, trebalo bi više dece slati na to mesto.

Nešto slično Hristićevom konceptu usvajanja novih sadržaja (ne obavezno loših, ali svakako onih koji nam nisu prvi izbor) videla sam na filmu. Nikolas Kejdž lovi super cicu. On trguje oružjem i, da tako kažem, muči se za život jer ga varaju, upucavaju, on mora da laže, mulja, rizikuje itd. Sve pare pukne kako bi lepojku osvojio. Deviza mu je ova: neće pare da odrade ceo posao, ali odlično mogu da pomognu. Već posle kadra u kom se voze navodno njegovim, a zapravo iznajmljenim avionom, sledi kadar svadbe.

Kada se spoje ova dva iskustva, jedno iz realnosti i jedno sa filma, dobijamo nešto što može dobro da radi.

Dok sam išla u osnovnu školu, svi smo znali koješta od obimnog asortimana dela klasične muzike. I pevušili smo. Ali, tada je muzička podloga za crtane filmove često bila upravo birana iz tog izvora. Pogledala sam sad Sunđer Boba, nekoliko komada. Muzika skromna, a zvuci uglavnom efekti. Neće pet minuta klasične muzike od dece napraviti populaciju koja ne voli treš, ali sigurno može da pomogne. A onda, za koju godinu, svi dečaci biciklisti koji ne mare za to što jureći trotoarom obaraju pešake (jer je za svest o tome da nisu centar vasione ipak potrebno da roditelji ulože neki napor), možda će pevati Betovena u horu.