Jedan simbolički konstrukt

Šetam se gradom i gledam: neko nosi maske, neko ne nosi maske. Taj mi se neusaglašen pristup ne čini neobičnim, najmanje za osudu, pre svega zato što je i sama „struka“ neodređena.

Maske se preporučuju, a u prevozu su obavezne, za nekog besmislene, za nekog čisto zlo (uz ogradu – ako se nepravilno koriste). Kad se pokrene pitanje njihove cene nastane haos.

Onda postaju skoro nepotreban aksesoar. Tad i pamučne maske za koje su dugo tvrdili da ništa ne znače postaju dobar način zaštite. Od čega, pitam se. Od pogleda, možda.

To me dovodi do jedne zanimljive fusnote u knjizi Milke Ivić. U pitanju je metaforizacija glagola „slušati“ i „gledati“. Naša mentalna aktivnost (parafraziram) povezana je sa gledanjem. Osoba koja „gleda“ aktivnija je od osobe koja sluša. „Videti“ često ima značenje kao glagoli „uvideti“ ili „shvatiti/razumeti“. Osoba koja „sluša“ pasivna je i prima poruke kojima bi trebalo da se povinuje, što često i čini, zbog čega se „poslušnost“ stavlja u metaforičnu vezu sa slušanjem. (M. Ivić, Jezik o nama)

Iako opaki virus zaražava i preko očiju, zbog čega se preporučuju naočare, mi ipak svet oko sebe gledamo, o njemu razmišljamo i donosimo odluke (neke pogrešne).

Uši su nam slobodne pa primamo instrukcije i manje-više smo poslušni. Ali, nemamo glasa, nemi smo, ućutkani. Maske su nam pokrile usne i brane nam da pustimo glas, čak i normalno da dišemo.

Zato nalazimo druge načine za prenos poruka kojima obaveštavamo sagovornike (znane i neznane, pojedince ili grupe) o onome što smo videli i shvatili, čuli i obradili.

Od verbalne komunikacije gore društvene mreže, od neverbalne gore prozori i terase. Nažalost, goreli su i krovovi.

Da… S krovovima u vezi… Poruke s krovova, moram da naglasim, ipak su mlake, bez obzira na sva ozvučenja. Prvo, lako se čitaju, drugo, 1000 puta su ponovljene, a na kraju i deo su projekta. Snaga otpora jača je kad je izvorna, „iz srca“. I neuporedivo glasnija.

Mogu da zaključim da su prozori i terase opasni jer se čuju (iako su usta pokrivena) i bar jednim malim delom, ako je verovati ozbiljnoj jezičkoj proceni (a jezik je magična precizna laboratorija iz koje saznajemo neverovatne stvari o nama samima), obavezuju na to da se povinujemo glasu koji odjekuje.