Dega u SANU. Ova mi je izložba zanimljiva iz dva razloga: mudro rešenje kojim je popunjen prostor u prvom delu galerije (nešto kao informativni centar za strpljive čitače, čas istorije), a drugi razlog je što se nalazi na stotinak metara od stvarno dobre izložbe u Kući legata i, izvinite Fantastičnih 6, još bolje u Kolarčevoj zadužbini. O impresionistima sve najbolje pa zato ne bih nastavila.

Dalje. Pomenuta izložba u Kući legata okupila je bar trojicu slikara koje rado vidim uvek. Svako me je svojim tipom realizma i svojim intervencijama na realnosti nahranio nekom tišinom punom značenja. Čak i Velimanovićeva platna, sa falusnim snažnim oblicima spremnim na borbu, otkinutim udovima i jakim koloritom nose u sebi ćutanje. Njegove figure imaju lica bez usana. Iako je sve u pokretu, ton je off.

Do pre nekoliko dana u galeriji Kolarčeve zadužbine bila je izložba Ivane Živić. Dok je trajala, ulazila sam u galeriju (i ulazila u taj magični prostor vode koji je naselio platna) svaki put kad bih se našla u blizini. Nisam mogla da se odvojim od opuštenih tela uronjenih u tirkiz.

Bez greške su dočarana dva sveta čiji sudar zbunjuje. Autorkin magični realizam jeste i nije prikaz sveta u kom živimo. Velike prostorije bez ljudi, sa dekorativnim tepisima, mermernim zidovima i stubištem pod crvenim tepihom, plove pod vodom utopljene. Mir se oseti čim pogled padne na frontalno postavljene slike devojke u crvenoj haljini koju polako odvlači struja, ne tako da je skine već da napravi ravnotežu između dve materije: tkanine i vode.

Sve je naizgled statično, samo se naslućuje mreškanje površine vode, tamo gore, iznad pogleda posmatrača potonulog dublje od centralno postavljene figure. Blagu uznemirenost daje veoma snažna putenost i sudari suprotnosti: hladan čvrst kamen u kome je zarobljena tečnost ili barokno uzglavlje i koža meka i ružičasta, hladan ton tirkiza i plamena haljina, zatvorenost u granice potopljenih enterijera i osećanje slobode koje dolazi od motiva ili razumljive čežnje za slobodom.

Da li postoje zagonetke za posmatrača: šta je gore, šta je dole, šta pod vodom i gde smo mi… ne znam, nisam na to obraćala pažnju… Ta voda uzima pod svoje, plus odlična perspektiva, jake boje, mir, tišina i strast od koje ključa mali prostor galerije. Zato sam ponovo i ponovo dolazila na izložbu da stanem pred velika platna plivačica i sa sobom ponesem mir koji budi nečujno mreškanje vode.