Podgrejana TV porodica 1

Šta god da se dešava u svetu oko nas, imamo taj topli zagrljaj virtuelnog rođaka kad sednemo pred ekran i uključimo se u živote junaka koji se bave sasvim običnim dnevnim problemima, često nalik našim.

Pola sata zabave bez maltretiranja zombi apokalipsama, otkinutim udovima, otmicama, zatvorskim tučama, poterama, da ne pominjem smrtonosne viruse.

Popularnost sitkoma ide u prilog tome da fiktivni gledalac željan krvi nije dominantan deo publike.

Tokom dugih prazničnih dana imala sam običaj da jurim po filmskim kanalima poređanim jedan do drugog i tragam za sadržajima koji mi neće već nadražene nerve dodatno iritirati.

Od prvog do poslednjeg pa nazad.

Više puta je ta šetnja bivala bezuspešna.

Na raznim programima su se menjale slike forenzičara koji, nadvijeni nad leš, iz uha, nosa ili iz rana vade dokaze, slike pištolja spremnih da raznesu glave.

Napadali su me kadrovi raznošenja glava ili oni sa operacija.

Koliko su ponuđeni TV kanali zagađeni mračnim temama govori to da su od filmova prijatniji ekranski sadržaj čak i vesti.

Istina, u ovom drugom ima nešto više realnosti, ali ni to nije obavezno jer zavisi koje vesti gledate.

Zato sam odlučila da pogledam obnovljen sitkom Vil i Grejs.

Bio je svojevremeno moj omiljeni, a sad je već neko vreme bio na čekanju zatrpan gigabajtima fotografija i PDF-ova.

Kad su pustili devetu sezonu dopao mi se prodor politike, međutim iako se cela ekipa potrudila, sjaja koji je serija imala do 2006. nije bilo.

Junaci su postali prestari za detinjarije koje su bile ljupke deceniju i po ranije.

Više šale nisu duhovite već tužne, njihovo kreveljenje je naporno, obrti su izraz nemoći tvoraca da budu sveži.

Odgledah skinute epizode sve jedva čekajući kraj.

Nije prvi put da vraćanje na ekran ili platno junaka koje smo voleli ispadne priličan promašaj.

Nakon tri sezone, to su shvatili NBC i Vil i Grejs ekipa pa novih epizoda neće biti.

Možda u razočaranosti podgrejanim sadržajem ne učestvuju samo izlizan humor i očigledan umor kreatora serije, već i svest o tome da sam starija pa da je i moja obaveza da budem zrelija.

Ima neke ljutnje u tome.

Kao da smo se našli na porodičnom okupljanju gde oni imaju pravo da se šegače, a ja moram da držim uzde realnosti.

Dušan Kovačević je jednom rekao da nisu prošla vremena bila bolja nego smo mi bili mlađi.

Možda mi zato izgledaju jadno i groteskno, ja sam sebi oduzela pravo na glupiranje.