Jedan od osnovnih problema sa prirodom je taj što neće uvek da igra po našim pravilima.
Nekad je hirovita, arogantna, ponaša se kao delinkventno dete. Rekao bi čovek, ponešto je naučila za sve ove milione godina otkako delimo prostor i vreme, ali ne, ona često radi šta ona zamisli i tu pomoći nema.
Postavi je čovek za sto i nastupi lepo, birajući reči, vodeći računa da zauzme jasan, nepopustljiv ali i koliko-toliko otvoren stav.
Kaže: vidi, prirodo, ne smeš da se ponašaš tako nepristojno, lepo sam ti rekao da je ovo ili ono nedopustivo.
Razumem tvoje potrebe da kršiš moje naredbe, ne poštuješ moje granice, ipak zna se ko je ovde gazda, urazumi se.
Ona sluša, trepće, vi pretpostavite – sve je ukapirala, pošaljete je na spavanje, kao čas je završen.
A ono… jednog jutra se probudite, pogledate oko sebe, priroda napravila džumbus.
Rado biste je vi išamarali ili poslali u ćošak, ali prvo morate da čistite njen nered, a onda morate, brate slatki, da se bavite i drugim stvarima, recimo da gradite gradove na vodi ili na suvom, da edukujete decu, pišete zakone, sprovodite mere, i da se odmarate, jer vas po vasceli dan neko vuče za rukav.
Nisam jednom bila u prilici da se opečem o njene ćudi.
Poslednji put, priroda me je saplela juče, skoro doslovno saplela.
Napokon sam se dokopala mora.
Od sobe do prvih talasa zatrčala sam se toliko snažno da sam mogla glavu da izgubim kad mi je put presekao poveći volvo.
Nisam imala vremena čak ni da mu psovkom stavim do znanja da mi uništava dragocene momente života.
Kad sam stigla na plažu, razume se, momentalno sam izvadila mobilni telefon da mi trenutak stupanja na obalu ne pobegne.
Jer, ako ga ne uhvatim okom kamere i smestim na drajv gde i pripada, ko će se setiti predmetnog pejzaža koliko u nedelju.
U prvih par frejmova mog boravka na liniji koja deli vodu od kopna, sve je bilo OK, priroda je sarađivala u najvećoj meri: slikovit zalazak sunca, talasi veoma odmereni, prave veličine za slikanje, kao “size M”, recimo, jako fotogenični, savršeno, pod konac paralelni sa linijom koja nebo odvaja od mora, kamenje se cakli pod kapima vode, plavičast vazduh kupa kadar.
Prišla sam bliže, pa još bliže, uživanje preko instrumenta koji zumira bilo je visoko na skali, skoro 10 od 10.
Međutim, onda su nastupili hirovi prirode i vetar je poremetio savršenu horizontalu horizonta.
Moja namera je propala, ideja da sve bude pod konac uništena je vetrom koji je donosio nepravilne penušave dijagonale.
Priroda ne razume umetničke koncepte.
Za budućnost stoji obaveza: neko mora da se urazumi, ona ili ja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
