Recimo, „Ko rano rani dve sreće grabi“ odavno je prevaziđena formula. Sreću grabi onaj ko ima „duže prste“ da upotrebim poznati eufemizam. Pritom, nema veze kad se budi, iako ne bi bilo loše da uopšte ne spava jer tako može više sreće da se naotima.

„Ko drugome jamu kopa sam u nju upada“ jasno je koliko nema dodira sa realnošću. Jame se kopaju svud ukrug i u njih upadaju baš oni kojima su namenjene. Kolateralne štete postoje, ali one obično ne uključuju organizatore ili izvršioce akcije kopanja.

„Jedna lasta ne čini proleće“ je izreka nastala pre klimatskih i njima provociranih raznih drugih promena zbog kojih su i ptice postale skeptične prema svojoj vrsti pa više ne lete u jatima nego nebom brode same. Laste, vrapci, golubovi… u bilo koja godišnja doba.

Dalje, „Ko pre devojci, njegova devojka“. Sad je devojka „njegova“ ne ako brzo trči nego ako je pretrčao toliko da se ozbiljno zategao. Dakle, vi koji to niste, opustite se i ne žurite, nema veze kad ćete stići. Čak ni kad bismo „devojku“ prihvatili kao metaforu, izreka ne bi prošla. Jačeg, snalažljivijeg ili onog sa čvršćim zaleđem ne možete pobediti tako što ćete biti u redu prvi. Što nas dovodi do jednog dobro smišljenog i večnog zapažanja: „Ko ume, njemu dve“. Ili u originalu: „Ko umije, njemu dvije“. Ovo može da ostane netaknuto kao dobra životna lekcija.

Zanimljiv je pop odgovor na poslovice. Možda u tom pravcu treba krenuti prilikom revizije, konceptualne i formalne. Primera radi, zastarela izreka „Od inata nema goreg zanata“ savremeno i vrlo pitko obaranje dobila je u stihovima gospodina Georgieva: „Ako pogledaš drugog, drugu pogledaću ja.“ Hamurabijeva patina i srpsko obračunavanje nokautirali su salonsko mudrovanje. A dinamika uslovljavanja sevnula je iskru života.

Vrlo precizno objašnjenje previše religiozne izreke „Bog dao, bog uzeo“ ponudio je Zdravko Čolić: „Glavo luda, sve se mijenja“. Sve nam je objasnio u nekoliko reči, dao nam slobodnu volju i predstavio princip prirode.

Za kraj, Aca Lukas! Bez velikih intervencija, čuvajući konstrukciju originala, poznatu pesmu završio je stihom: „Sreća bolu ne veruje“. Koliko je to umesnije od rečenice što aktere predstavlja po imovnom statusu („Sit gladnome ne veruje“)! Potresna istina koja izranja iz zrnca narodnog blaga nije narušena prelaskom na apstraktniji nivo obrade.