Sad nešto sasvim drugačije… U najbližem predgrađu Beograda na vodi postoji carstvo stendapa. Trebalo bi posetiti neki nastup domaćih komičara s vremena na vreme. Ne prečesto, jer slabo obnavljaju tekstove.

Nedelja veče, Ben Akiba (kako ne bi izgledalo kao reklama, napominjem da pored bogatog asortimana koktela, treba birati provereno, flaširano, a koktele piti par stotina metara uz reku u Sakuri ili Fridi), Jelena Radanović i Nikola Silić. Jelenu sam slušala pre oko godinu dana i sad sam se osećala kao na stotom izvođenju skoro istog. Ipak, jako je duhovita, šarmantna, slobodna (nije čudno, stoti put), ima fenomenalan tajming. I ono što sam već slušala bilo je smešno i ono što je smislila u međuvremenu bilo je smešno. Super nas je zabavila. O Nikoli, bolje ništa… Previše već slušanog, plus previše tiltuje.

Možda su to pravila stendapa, isto, isto dok publika ne savlada kompletan tekst. Ne znam da li oni kapiraju da im ne dolazi uvek nova ekipa. Nije jednostavno pisati dobre fore, ali za godinu dana mogli bi da smisle svežih pola sata. Bar Jelena… Za Nikolu ne znam…

Kad smo kod ponavljanja, iz Vudijeve fabrike stiže novi film. Slatko. Počinje sa Kantom a završava besprekorno isplaniranim ubistvom samog sebe greškom (ne samoubistvom). Kao Diznijeva obrada Raskoljnikova. Postoji ubedljiv sebični motiv, jedna pravda i nema patosa ni preispitivanja. Naravno, moralna odgovornost pobeđuje.

Na FEST-u je i Kerol. Toliko već obrađivan ljubavni trougao začinjen manipulacijama i lepim glumicama. Kejt Blanšet se zaljubljuje u mladu prodavačicu, malo-pomalo je osvaja. Prodavačica ne zna šta joj se dešava, ostavlja momka, prihvata udvaranje. Ljubav cveta, ali ne zadugo. Iako je radnja smeštena u pedesete godine XX veka, ne diže se prašina oko istopolnog izbora. Zanimljivo! Samo osećanja, ljubav kao ljubav, to je tema. Priča o dve hrabre žene, znatno emancipovanije nego mnoge koje su sedele u publici. Kejt je, naravno, očaravajuća. Njena mlada izabranica (njen plen) nije mogla da joj odoli. Ne znam ni ko bi.