Foto: Željko Sinobad
Počela sam da se plašim knjiga. Ne knjiga samih po sebi, kao objekata, fizičkih entiteta, iako nekad umeju da budu prilično zastrašujuće: masivne korice, oštri ćoškovi, nekad su to predmeti debljine nosećeg zida, nekad čak i sa ojačanjima na riknama.
Zaista, knjige umeju da izgledaju kao perfidno sredstvo za mučenje ili hladno oružje.
Ne, dakle, knjige ne doživljavam kao opasne u materijalnom obliku i pored gorenavedenih njihovih nezgodnih karakteristika. I mada, jer mogu da se pretvore u velika usta, u snažne preteće čeljusti, mogu da priklješte prst, da uštinu deo kože ili mesa toliko da poplave, i mada mogu da izbiju oko ili raskrvare glavu, i mada mogu da se nađu baš ispred stoplala dok gledate u plafon i jurite komarca, te da vas sapletu pa nateraju da poletite ka stolu i udarite u oštar predmet pored fotelje… I mada… Kao delove sveta vidljivog i opipljivog, skoro isto kao cveće ili pse, izuzetno volim knjige. One su tračak mira i utehe. Trebalo bi da budu.
Ali, njihov sadržaj nalazim da je u velikoj meri štetan po psihičku stabilnost. Ili bar rizičan.
U knjigama ljudi umiru non-stop. Pisci ubijaju više od svih poznatih i nepoznatih visokorizičnih bolesti. Nekad i podmuklije od njih. Otkud tolika opsesija smrću! Smrt jeste važna tema, ali otkud baš tolika, skoro zabrinjavajuće jaka opsesija!
Imala sam tokom leta vremena da čitam više nego ikad u životu (isključujem period studiranja kad sam čitala po spisku i što više) i kako bih uzela neku knjigu u ruke, momentalno bi počele da se ređaju stranice najava smrti. Svaki bi pročitani pisac umorio bar po jednog junaka po romanu, a nekad i mnogo više. Žene, muškarci, deca… Svi su padali pod perom autora i autorki. Groblja bi im bila mala – da se izrazim u aktuelnom ključu – da su nekim slučajem naseljavali ovaj naš prostor.
Sinoć sam pročitala „Sate“. Iskreno sam se nadala da Kaningem neće posegnuti za tim morbidnim začinom ponovo. Ipak, jeste. Neponovljivo izvrsna, ali opet je knjiga bila markirana smrću. Kad stanem pred biblioteku kao da sam došla na kolektivni parastos, toliko je mnogo smrti da više ne znam da li može da se piše o nečemu drugom, da li može da bude romana bez umiranja (sabijanja šaržera u stomak, gašenja života u bolnici ili skakanja kroz prozor sa petog sprata… Uh, moj stan je na petom spratu!).
I onda se setih, moj novi rukopis ide ka tome, da usmrtim ženu na kraju balade. Tako sam promenila kraj, ona će preživeti, svi će preživeti. Konec!
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
