Ništa, jer je „orlićima“ i nešto starijim „orlovima“ obično misaona imenica otići na EP ili Mundijal, a i kada se nekako dopeljaju do njih tamo uglavnom popunjavaju broj i popravljaju gol-razliku ozbiljnim timovima – čast omladincima, čija su kontinentalna titula iz 2013. i planetarno zlato iz 2015. godine samo izuzeci što potvrđuju pravilo.

Zar je pocepana mreža protiv mladih „pancera“ nešto što nismo već doživeli? Nije, jer smo se toliko naprimali teških rezultatskih šamarčina da nam ni obrazi više ne crvene i ne bride kao što bi nenaviklima na takvu bruku i sramotu. Postoji li još neko ko se stvarno iščuđava taktičkoj nedisciplini, nezalaganju i sebičluku srpskih fudbalera u dresu državnog tima? Teško, jer nam je istorija loptanja satkana od izvrdavanja pravila i obaveza, deljenja utakmica i rivala na velike i male, „kako ćemo, lako ćemo“ pristupa i praznih obećanja.

Čemu čuđenje malom broju onih što će da odu dalje od opštih mesta u analizama prizemljenja sadašnje generacije „orlića“ kao što su „težak neuspeh, debakl, raspad sistema…“? Nikada nije bilo dovoljno stručnih i(li) hrabrih da jasno i glasno progovore o starim problemima, s novim tragičnim posledicama. Ne mareći o tome da li se njihove zdravorazumske kritike neće svideti Velikom bratu i njegovim malim slugama, a njihova srdžba i osveta im ugroziti položaj i poslove. Izbegavanje bilo kakve lične ili makar komandne odgovornosti za silne neuspehe na terenu i afere oko njega nisu nikakva specijalna veština sadašnjeg predsednika nacionalnog Saveza Slaviše Kokeze i njegovih doglavnika? Ne, ne, ne… on je samo „doktorirao“ na tome.

Moja malenkost jedino s vremena na vreme ostane zatečena neizlečivošću mazohizma ovdašnjeg čoveka i tom njegovom neprolaznom ljubavi prema fudbalu. Mada mu je isto kroz celu istoriju, a naročito noviju, donelo mnogo više patnje i stida nego radosti i ponosa, prosečan Srbin i dalje više voli teranje „bubamare“ nego bilo šta drugo od sporta. Čak i kada nam je savršeno jasno da nešto suštinski ne valja, kao naš fudbal nasušni, tvrdoglavo se samoobmanjujemo da smo najbolji, najlepši, najpametniji … i da je samo pitanje trenutka kada će da se poklope sve kockice i ceo svet bude nateran da nam se poraženo pokloni. A dotle nam, eto, valja junački podnositi izgubljene bitke i rane.