U petku iza nas FSS je dva puta obesmislio vrhovni autoritet u našem napaćenom fudbalu.

Prvo je Takmičarska komisija, dva dana posle ispadanja Radničkog, ostavila Niš bez finala Kupa Srbije, iako je šest meseci pre toga Izvršni odbor procenio da će taj grad biti dobar domaćin (kome god). Pod popularnim paravanom “ bezbedonosna procena MUP-a i bolja organizacija“, duel Crvene zvezde i Partizana premešten je u Beograd, a žreb ga adresirao na dom crveno-belih, dajući novom (starom) prvaku prednost domaćeg terena u pokušaju da se dokopa duple krune. Obzirom da je sve servirano u formi saopštenja nije se imalo kome postaviti ova pitanja: Kako to da još jesenas nije uzeta u obzir mogućnost da branilac trofeja iz Humske dospe do samog kraja? Zbog čega iz istih tih razloga nije prošlog maja Surdulica zamenjena prestonicom, kada stadion i sva druga infrastruktura ove varošice nisu ni prineti „Čairu“ i gradu na Nišavi, a Partizan je to tražio od FSS? Zar duga i surova istorija navijačkog huliganizma u nas nije utrenirala srpsku policiju za međusobne i(li) unutrašnje krvave obračune „delija“ i „grobara“? Čemu najava gradnje i obnove stadiona po unutrašnjosti ako je čak devet od 12 finala u istoriji samostalne Srbije upriličeno na terenima večitih rivala sa Topčiderskog brda?

Samo nekoliko sati kasnije odustalo se od zatvaranja tribina za publiku na meču Partizana i Proletera u zadnjem kolu Superlige, kao kaznene mere za uvredljivo skandiranje pristalica crno-belih na račun rivala na ranijem gostovanju Vojvodini. Naravno da legendarni kapiten Saša Ilić nije zaslužio da u sablasnom ambijentu poslednji put u Humskoj ponese dres „parnog valjka“, ali njegova odluka o penziji nije doneta tog dana već mnogo ranije, pa su disciplinci FSS sprovođenje sankcije mogli odmah da odlože za start sledećeg prvenstva. Umesto što su opšte cenjenog rekordera ispoštovali tek posle pritiska javnosti, medija i naknadne pameti u vidu žalbe/molbe uprave njegovog kluba.