Rasizam

Ni perfidno zakamuflirani ni kristalno jasan, kao što je slučaj besramnog internet obračuna navijača Crvene zvezde sa tamnoputim defanzivcem crveno-belih Ribeirom Santanom Žanderom.

Jer, jedno je biti besan zbog sumanutog igranja rukom 31-godišnjaka iz Brazila u finišu biti ili ne biti utakmice sa Olimpijakosom, odnosno očajavati zato što je tako lako skrivljen penal kao porcelansku vaznu polupao snove crveno-belih o proleću u Ligi Evrope, a nešto sasvim drugo kada se tragičaru susreta na „Karaiskakisu“ spočitava njegova boja kože. I beli saigrači momka iz Feire de Santane morali bi da istrpe uvredljive prozivke za neznanje i prezrivo sumnjičenje za „nameštanje“ poraza srpskog prvaka u zadnjem kolu Lige šampiona, pošto im nošenje s takvim reakcijama i rečnikom idu u rok službe, ali ne bi bili ponižavani s „prljavi cigane“, „majmune bolesni“, „crno g****“, „crnačka rasa se mora istrebiti“ … kako su ovog odbrambenog fudbalera s drugog kraja sveta čašćavali lokalni mrzitelji svega što je u njihovim uvrnutim i ispranim mozgovima manje vredno. I kao takvo „legitimna meta“ govora mržnje.

Komunikacije svojstvene nezanemarljivom procentu srpske populacije. Onom čiji su „sinovi“ pre 18 godina na smrt pretukli Dragana Maksimovića, misleći da je poznati glumac Rom, a neko leto pre toga na isti način surovo prekinuli život 13-godišnjeg Dušana Jovanovića, samo zato što je „obojen“. Onom čiji „sinovi“ ne diraju crne fudbalere samo ako ovi igraju u njihovim ekipama i to rade dobro, a čim krenu da brljaju krenu da ih verbalno pesniče ispod pojasa.

I onda se pitamo zašto nam Evropska fudbalska federacija ne gleda kroz prste za izlive rasizma i(li) glumimo francuske sobarice kada nam UEFA izriče svakojake kazne za idiotarije ovakvog tipa. A, tako će biti sve dok sudstvo i društvo, uopšte, olako prelazi preko glasne netrpeljevosti prema crncima, „žutima“, hendikepiranim osobama, ženama, ljudima druge vere…