Baš svaka situacija ima svoje propratne kliše izjave, sročene tako da se onaj što je daje poštedi dodatnog mozganja, lomljenja jezika i rizika od saopštavanja istine, ali to ne znači da one nemaju baš nikakvog smisla. Kao, na primer, transfer mantra „ništa nije gotovo, dok se ne potpiše“, jer kupoprodaja igrača i trenera nije ništa manje nepredvidljiva od dugoročne vremenske prognoze (kod nas i do kraja nedelje, ponekad i za sutrašnji dan). Ni manje mutna od Dunava kroz Beograd.

To su vam velike igre bez granica, s puno blefa i nedozvoljenih sredstava, malo striktnih pravila i gomilom prevarenih. To što je predsednik egipatskog Zamaleka na sva zvona oglasio dolazak srpskog trenera Aleksandra Stanojevića, uprkos tome što pregovori u tom trenutku nisu bili ni blizu pozitivnog ishoda, pa par dana posle izmislio novog šefa struke u liku Milutina Sredojevića, a ovaj ga ekspresno demantovao, nije nikakav afrički izum već opšteprihvaćena i odlično razrađena praksa na svim stranama sveta. Gazde klubova i sportski direktori često: ćute kao zaliveni, namerno daju pogrešne smernice, sede na više stolica, obećavaju puno, a spremni su da daju mnogo manje… Sve po potrebi.

Sportisti i njihovi menadžeri imaju svoje fore i fazone, takođe. Naročito ovi drugi, jer većina njih ne preza ni od čega u pokušaju da izvuče najviše za klijente i svoj džep. Nude „robu“ na više pijaca, lickaju do neprepoznatljivosti, zaklinju da bi ova htela samo i isključivo u ruke tog i tog, dižu joj cenu pričom kako je neko drugi za nju spreman dati više, kriju povrede, fingiraju svađe, sabotiraju konkurenciju… Pobrojani zajedno ili svako za svoj groš umeju i da šuruju sa „sedmom silom“. Ima novinara spremnih da, za neku paru preko plate, zloupotrebe svoj uticaj, pa pale i gase „požare“ ili vode čitave kampanje. Svi gledaju da ućare u toj unosnoj trgovini, a kada preteraju sa igrarijama dobijemo more tzv. transfer saga.