Dan kada je ubijen Mendez

Deca će, jasno, nacrtati čestitke nastavnici, dok su roditelji namerili da skupe novac u cilju kupovine poklona.

Lep predlog vaučera za knjižaru ili pozorište nije naišao na bilo kakav odziv, uključujući i mene koji ionako ne podržavam obeležavanje Osmog marta na taj način pa sam ćutao i čekao da vidim šta će biti odlučeno kako bih se pridružio sprovođenju u delo (kada se radi o detetovom životu, katkad valja zauzdati idejni ekstremizam).

Uz to, bilo je primetno da se mame fino zabavljaju, da vlada duh zajedništva u i do sada kompaktnom društvu, ni u jednom trenutku u prošlosti nalik zloglasnim školskim „viber“ grupama za svađu i netrpeljivost, i zaista nije bilo ni vreme ni mesto za „partibrejkerstvo“.

Još od vrtića imam dve pozitivne dramske asocijacije na roditelje sa kojima sam se upoznavao.

Prva je iz „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“, kada Erik Ajdl kao menadžer restorana dolazi da se izvini gostima kojima je, kako pre toga kaštigujući se reče šef sale, serviran „prljav, smrdljiv komad escajga“.

„Duboko se kajem zbog mrlje na viljušci“, kaže menadžer, da bi, priznajući da opravdanja ne može biti, stao navoditi nedaće sa kojima se suočavalo osoblje u poslednje vreme.

On sam je bio loše, gospođa koja priprema salatu jedva pomera svoje jadne, natečene prste, šef sale ima ratnu ranu…

„Ali dobri su to ljudi, čestiti ljudi, i zajedno smo počeli da prevazilazimo teški period, kada se ovo… desilo!“, očajava on.

To „dobri, čestiti ljudi!“ mi je odzvanjalo tokom roditeljskih sastanaka, verovatno zato što i nama savršenstvo kvare delovi escajga – jedna mitska zlatna viljuška i jedna mnogo opipljivija zarđala kašika.

Druga asocijacija često je dolazila odmah nakon prve, u formi glasa iz filma „Polje snova“ koji Kevinu Kostneru veli: „ako ga sagradiš, oni će doći“.

Zaista, svi ti „dobri, čestiti ljudi“ će obaviti svoju građansku dužnost, na izborima, protestima, gde god, samo kada im bude ponuđen pravi teren za igru.

Međutim, nalik terenu za bejzbol iz „Polja snova“, sagrađenom u kukuruzištu, to će morati da bude posledica nečijeg samouništiteljskog ludila.

Kružimo dalje, „sve, svuda, odjednom“, i dolazimo do Ejmi Medigan koja igra ženu glavnog junaka u „Polju snova“.

Dok je „viber“ grupa vrcala od predloga bavio sam se filmom Voltera Hila „Ubiću te za siću“, prikazanom na FEST-u, i u sećanje prizivao rasplet „Vatrenih ulica“ i poslednju repliku koju izgovara upravo Ejmi Medigan.

Priča o tome kako je do njenog prisustva u „Vatrenim ulicama“ uopšte došlo upotrebna je baš u sklopu osmomartovskih razmišljanja.

Naime, lik je u scenariju bio muškarac, zvao se Mendez, i bio je, pretpostavljam, standardni „sidekick“ glavnog junaka, još od serijala o Prljavom Hariju pisan kao pripadnik nacionalne ili rasne manjine, u nameri ublažavanja desničarske arome.

Ejmi Medigan je došla na audiciju za ne toliko bitan ili zanimljiv sporedni ženski lik, pa predložila da proba i lik Mendeza.

„Molim, šta?“, zgledali su se Volter Hil i njegov koscenarista, da bi, poput Lakija Topalovića, zaključili, „ljudi, ovo nije tako loše“.

Mendez je postao žena, lezbejka imena Mekoj, a scenaristi dobili alat da napišu jednu od najboljih završnih scena u istoriji filma.

Da li je Mendezov tekst dodeljen lezbejki iz dramskih razloga, da bi se izbegao konfuzni ljubavni trougao?

Ili stupamo na neugodnu teritoriju, gde snažna žena, bivši vojnik, koja precizno puca i besno vozi, mora biti, u najmanju ruku, muškobanjasta?

Mene, zapravo, više zanima geneza dotične Ejmi Medigan kojoj je pala na pamet tako drska ideja.

Rođena 1950. godine u Čikagu, u porodici uspešnih ljudi, prvo je studirala klavir, pa diplomirala filozofiju, da bi drugu polovinu sedamdesetih provela kao pevačica benda „Jelly“ (žanr je bio „Linda Ronštat“ mešavina kantrija i popa).

Muzička karijera je išla solidno, sa tendencijom pada, te Medigan sa trideset godina upisuje glumačku školu Lija Strasberga.

Dakle, radi se o osobi potekloj iz sigurnosti a sklonoj da proba sve što se nudi, sve dok ne pronađe najbolju mešavinu praktičnog i ispunjujućeg.

U periodu audicije za „Vatrene ulice“ već ju je cela planeta upoznala putem televizijskog filma „Dan posle“, a završila je i snimanje (sa Seli Fild, Džonom Malkovičem, Denijem Gloverom…) filma Roberta Bentona „Mesta u srcu“, za koji će kasnije biti i nominovana sa Oskara za epizodnu ulogu.

Uz to, u skladnoj je vezi sa vršnjakom Edom Harisom (igraju preljubnike u „Mestima u srcu“) sa kojim je i danas u braku.

Progresivna ideja, stoga, dolazi iz… finansijske i emotivne stabilnosti?

Svakako, ali bih izvršio sintezu ka pojmu slobode.

Slobodan čovek ima prostor za igru.

A kako smo svi ljudi, sledeće školske godine će na „viber“ grupu stići predlog da se nastavnici poklon ne predaje 8. marta već 5. oktobra.

Ne, šta vam je, da bi se obeležavala krnja revolucija, već zato što su Ujedinjene nacije taj datum odavno odredile kao Međunarodni dan nastavnika – koji nesumnjivo zaslužuju makar znak pažnje tamo gde divljaci dobijaju ukor a njihova profesorka odlučuje da promeni školu (ispratite rasplet trsteničke afere „izmicanje stolice“).

Do tada, ovaj tekst posvećujem, kako veli pesma iz „Vatrenih ulica“, „svim nemirnima i slomljenog srca“.

I, naravno, Ejmi Medigan koja je rekla: „Ja hoću da igram Mendeza“.