Esej o Milutinu

Uz to, verovatno bi ovaj tekst bilo prikladnije pisati za par godina, u sasvim izmenjenim društvenim okolnostima u kojima će biti važno na miru analizirati šta se i zašto dešavalo, da se ne bi ponovilo.

A još važnije će biti negovanje kulture sećanja, jer previše toga se zbiva zahvaljujući prečesto opravdanoj ubeđenosti pojedinaca da će biti zaboravljeno.

Sa rediteljem Petrovićem nemam direktna iskustva nalik onim koje je prijavio Goran Marković, ali pre nekoliko godina jeste došlo do posredne konfrontacije.

Naime, u jednom televizijskom gostovanju i jednom tekstu sam izneo stav da njegova u bioskopima prikazivana „Nečista krv“ nije igrani film već na dva sata – i to dramaturški nevešto – skraćena televizijska serija od ko zna koliko epizoda.

Valjda zato što nije imao moj broj telefona, ljudima iz redakcije kulture je nakon toga pisao ljute SMS-ove.

Bio sam fasciniran a pretpostavljam da nije trebalo pošto se sličnim aktivnostima desetak godina pre toga bavio i Emir Kusturica koji je osvojio dve Zlatne palme a nije mogao da podnese da neki poluklinac napiše i neuvijeno obrazloži zašto se ne bi osećao dobro na njegovom planinskom festivalu.

Sa druge strane, Milutin Petrović nema ni obrise Kusturičinog opusa te je još izloženiji delanju koje je posledica karakternih falinki poput nesigurnosti ili sujete, ali ipak…

Elem, naoružan tim iskustvom nisam bio previše iznenađen kada sam prošlog leta video da „ćacija“ po Zlatiboru sa Lavom Pajkićem, ili da se ovih dana uz osmeh rukuje sa katastrofalnom osobom koja se krivicom svih nas nalazi na poziciji predsednika države.

Očito, odavno baštini neke od Aristotelovih hamartija – tragičnih mana koje junaka dramskog dela vode u propast.

Kao što je već navedeno, Petrović u svom CV-ju nema previše stavki od šireg značaja.

Bio je član zabavnog i maštovitog post-new wave/pop benda, i potpisao je film „Zemlja istine, ljubavi i slobode“ koji je – nalik „Munjama“ – dobro jahao na tadašnjem talasu duha vremena.

Da li smatra da je za četrdesetak godina umetničkih napora trebalo da stvori više?

Da ga je neko sprečio?

Opet, i ja recimo držim da sam do sada mogao proizvesti mnogo više, ili barem nešto – primećujete, „mogao“, jer „trebalo“ ne postoji – pa me evo ovde, u boljševičko-ustaškim dnevnim novinama odakle odbijam svaku prljavštinu koja bi da ukalja čistotu mog duha (barem dok štampane tvari sa tako konfuznom ideološkom postavkom i dalje bude bilo).

Sa druge strane, iako bez konkretnog dela, Petrović kao da je od početka znao gde je „in“ biti: FDU, muzička scena 80-ih, B92, advertajzing „bum“ ranih 2000-ih, LDP…

Da li je upravo to ta „hamartična“ osobina koja ga je odvela u propast?

Ukoliko je vaš životni put određen motivom pripadanja nije li neminovno da ponekad otvorite pogrešna vrata na žurci, malo pogledate šta se tamo zbiva i onda uđete unutra jer vam se čini da bi to moglo biti korisno za vas.

A smatrate i da uvek možete da izađete iz dotične sobe i vratite se kuhinjskom filozofiranju uz sendviče sa krastavčićima.

E pa, iza vrata pogrešne sobe u koju je sada ušao je skriveni manijak sa ključem, izlaska nema i mora se učestvovati u dešavanjima dok god se narečeni manijak ne smiluje i pusti vas napolje.

Neće.

Pokušavam, ne znam da li uspešno, da donekle univerzalizujem temu, i u tom pravcu bih se osvrnuo na Petrovićevo višegodišnje učešće u advertajzing industriji.

Siguran sam da se mnogi pristojni kopirajter koji od nečega mora da plaća kiriju neće složiti sa mnom, ali smatram da je marketing izuzetno rizično polje delovanja – posebno ako ste po vokaciji umetnik koji je i inače konstantno na klackalici na čijem se drugom kraju nalazi teskoba besmisla.

I sada ste iz dana u dan u sterilnim kancelarijama ili još gorim relaksiranim prostorijama sa „beanbagovima“ i stolovima za ping-pong, i manipulišete potrošačem.

Ne samo da počinjete da verujete da ništa nema smisla, već i na sebe gledate kao na osobu koja je u poziciji moći.

Ljudi za vas više nisu osobe nego skupovi upotrebnih životnih okolnosti iz klijentovog „brifa“.

Da bi se opstalo neophodno je podizanje ograda koje dele vaše poslovno i istinsko „ja“, a nije uopšte lako podneti da na desetine sati nedeljno provodite tragajući za novim načinom golicanja bazičnih želja.

Ubeđujete sebe da je upravo to skrivena suština svega, ograde se ruše i celo vaše postojanje počinje da se okreće oko osovine moći i prodaje.

Možda se i to, između ostalog, dogodilo Milutinu Petroviću?

Ceo roman „Kvaka 22“ Džozefa Helera – inače, nagonska posledica dugogodišnjeg rada u marketinškim agencijama – bavi se metodama kojima moćnici ubeđuju nesrećnike ispod njih da kupe određenu ideju.

Institucionalna i materijalna moć im nije dovoljna, i neophodno im je da oni koji je nemaju prihvate njihovo viđenje istine.

Ugao je zanimljiv, barem meni, ali sam otišao predaleko.

Milutin Petrović je najnovija žrtva prethodnih četrdeset godina provedenih na ovom preseku geografskih parametara, što ga, kao ni nikoga drugog, ne abolira od odgovornosti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.