Početni mogući razlog, u vreme pojavljivanja prvog filma, svoj bioskopski život započeo je i serijal „Gospodar prstenova“, pa, iako sam i tu knjigu pročitao tek pošto sam čuo da se snima film i pošto su se ljudi oko mene počeli uzbuđivati (zapravo, sa mnom možda nešto nije u redu?), nekako sam instinktivno osetio da bi Tolkinov svet i njegov filmski prikaz bili nešto čega bih pre mogao biti deo, čak i samo kao ne preterano zainteresovani gledalac. Sa druge strane, i to je vrlo osetljiva tema, kada je „Hari Poter“ u pitanju, osim u slučaju da imate decu sa kojom ćete deliti bioskopsko ili DVD iskustvo, postoje trenuci kada čovek oseti da nešto nije više njemu namenjeno, da taj mali čarobnjak predstavlja tek suvišnu informaciju za nekoga ko je odrastao uz „Konana varvarina“ i kome je otac za pred spavanje, tamo negde ranih osamdesetih, pričao simpatično konanovski zakrvavljene priče o Biberčetu. Da, Biberčetu su noćima za redom nekakvi neumorni drumski razbojnici pokušavali da otmu konja i dukate a on im je, pak, neumorno, sekao lakomislene glave. Usput, na temu ciljne grupe „Harija Potera“, zaista ne vidim razlog da iko ko ima više od šesnaest godina i gledao je više od tri filma na temu vampira učestvuje u „Sumrak“ maniji.

No, da vidimo šta se može reći o samom filmu. Za početak, vizuelni aspekt je sasvim uravnotežen i bogat, ali ne i preterano maštovit. Arhitektura građevina je inspirisana gotikom, dok neki enterijeri recimo, odišu mirisom viktorijanske ere. Likovi su, naravno, takođe utemeljeni u mitologiji: čarobnjaci, veštice, vilenjaci, patuljci… Kada dođemo do dijaloga, tog najočiglednijeg i, ako je verovati knjigama, najmanje važnog dela svakog filma, stvar počinje da škripi (ne vredi mnogo što su najmanje bitni kada se najviše primećuju ako su loše napisani). Naime, dok je reditelj Dejvid Jejts potpuno nepretenciozni zanatlija, scenarista Stiv Klovs je sa 24 godine napisao scenario za sasvim pristojni „Racing with the Moon“ sa mladim Šonom Penom, sa 29 godina potpisao režiju i scenario „Fantastične braće Bejker“, kasnije napisao skoro pa remek delo „Wonder Boys“ Kurtisa Hensona. I kada jedan tako pametan momak stvara toliko neinventivne dijaloge to nije zato što ne može, već zato što neće drugačije. Gde god rešenje u procesu stvaranja masovne umetnosti bilo, čini mi se da nije u potcenjivanju publike, pa iako su veći deo Sava Centra (kao, uostalom i bilo kojeg drugog bioskopa u svetu) ispunile mlade osobe koje su prvi put čule rečenice kao što su „ovu čaroliju sam uvek htela da probam“ ili „ovo je dobro prošlo“ (nakon što se sve zamalo raspalo), to ne znači da i zaslužuju upravo takvu nemaštovitost. Usput, na temu publike, izlivi smeha i aplauza u trenucima koji takve emocije daleko da zaslužuju, navode na tužnu činjenicu da ti, na kraju krajeva, i ne tako mladi ljudi jednostavno nisu gledali dovoljno filmova. I, ako smem da budem malo nadmen, mislim da moju generaciju u njihovom uzrastu nije bilo tako lako prevariti.

I, ponovo, sam film? Iako, eto, uključen na samom kraju, priču nije bilo teško pratiti (naravno, i neko ko nije gledao filmove ili čitao knjige zbog sveobuhvatnosti fenomena nije mogao da se odbrani od nekih osnovnih podataka o likovima i događajima). Međutim, ono što je, čini mi se, osnovna greška, barem poslednjeg dela jer u druge nemam uvid, fokusiranost je autora (i pod time se misli na producente) na delove priče koji se odvijaju u paralelnom svetu čarobnjaštva, dok je svet „normalaca“ (tj. ovaj, nama poznati svet) potpuno zanemaren, čime se javlja rizik od indiferentnosti gledaoca za događaje koji su daleko od njega. Na primer, osnovni razlog zašto je prvi deo „Matriksa“ (za razliku od nastavaka) odličan SF film je upravo zato što se dešava u odvratnom realnom svetu, dok je simulakrum koji zauzima većinu radnje nedvosmisleno samo predivna laž.

Konačno, „Hari Poter i relikvije smrti“ je, pretpostavljam, prihvatljiva filmska zabava, upotpunjena nekim lepim poukama u pravcu onoga šta se dogodi kada se određeno povrće sadi u društvu Šejtana, te da je moć nad samim sobom mnogo bitnija od moći nad celim svetom, ali, opet, kao neko ko nije roditelj, mislim da deca zaslužuju bolje, i da mogu da budu pametnija nego što ljudi koji prave njima namenjene sadržaje to misle (ukoliko misle bilo šta).