Dekonstrukcija svega

Na početku sve deluje gotovo idilično. Sibil (Virženi Efira – posle epizodne uloge u filmu „Ona“ igra glavnu ulogu u sledećem filmu Pola Ferhofena) je psihoterapeutkinja sa stanom naseljenim ljudima kojima je stalo do nje – partnerom, decom, sestrom. NJena finansijska situacija dovoljno je stabilna da je u mogućnosti da otkaže usluge većini pacijenata i ponovo se, nakon pauze od nekoliko godina, posveti pisanju.

U izdavačkom svetu, takođe, deluje da neće biti problema i neshvaćenosti – film počinje dugačkom scenom sa bivšim agentom koji je ohrabruje da se vrati nečemu što, po njemu, nije trebalo ni da ostavlja. Ipak, u njegovoj bujici energičnih reči nalazi se podvlačenje problema sa kojim se suočava svako ko otvori praznu digitalnu stranicu sa željom da je ispuni relevantnom fikcijom: sve priče su ispričane i od pisca se traži talenat da istraži svima poznatu i od svih očekivanu temu (zna se, naravno, o čemu pišu žene a o čemu muškarci) na naoko svež način.

Par scena kasnije, dok, tražeći inspiraciju, otvara na internetu tekst o Robertu Derstu (videti dokumentarnu seriju „Baksuz: Život i smrti Roberta Dersta“) zove je mlada glumica Margo (Adel Egzarkopulos, „Plavo je najtoplija boja“) sa kompletom očekivanih problema koji se valjaju hitno rešiti. Naime, Margo je dobila ulogu u, u najavi, bitnom filmu, smuvala se sa glavnim glumcem, sada je i trudna, glumac je u vezi sa rediteljkom filma (Sandra Hiler, „Toni Erdman“), abortirati ili ne?… Ako vam deluje da glumičine nedaće nisu same po sebi nešto što izlazi iz okvira trivijalnosti to je zato što, pa, nisu, te nije lako razumeti Sibil koja, ophrvana stvaralačkom krizom, počinje da snima i prekucava sesije sa Margo pretvarajući ih u bazu romana.

Otprilike u toj tački od gledaoca filma očekuje se da započne mentalni rad.

Sibil je nedovršena osoba, lečena alkoholičarka i ćerka majke koja je umrla od iste bolesti, svesno ili nesvesno poginuvši u saobraćajnoj nesreći. Sestra živi sa njom zato što je, time ophrvana, u stanju kontinuiranog kontrolisanog raspada, od one vrste koji – upravo zato što je žrtva svesna uzroka i posledica svog ponašanja – može voditi ka izlečenju. Sibil, pak, pri tome opremljena za stručnu brigu o sebi, izbegava suštinsko bavljenje problemom.

Dalje, starije dete nastalo je tokom divljeg seksa sa bivšim dečkom čime dolazimo do jasnije slike života sa puno polovina koje zajedno ne čine celinu: radi se o polu-porodici, polu-umetnici, polu-izlečenoj alkoholičarki, polu-zdravstvenom radniku… Pošto sve to na jednom mestu vodi ka puno puta viđenoj psihološkoj kvazidrami, rediteljka svoju junakinju i njenu psihoterapeutsku stručnost u trećem činu šalje na – sada ulazimo u metafilmske predele – vulkansko ostrvo i snimanje filma u filmu gde se „Sibil“ pretvara u „skrubol“ komediju: ljubavni trougao umetnika otima se kontroli, rediteljka filma u filmu gubi razum, neko kaže, „možda bi Sibil mogla da režira!“…

Vulkan je, naravno, predznak eksplozije koja čeka junakinjinu psihu.

„Sibil“ je film koji bežeći od trivijalnosti odlazi ka postmodernizmu na taj način izbegavajući veliku dramu, u isto vreme prikazujući možda i rekordnu količinu plakanja po minutaži. Čini se da usput i gubi sve tipove gledalaca, civilne i uniformisane (kritike posle prikazivanja u Kanu uopšte nisu bile pohvalne).

Pa, opet, nije li zabavno da raspad osobe koja živi u laži kulminira prvo na snimanju filma pa, zatim, konačno, žurci posle premijere, u jednom od najlažnijih okruženja koja se mogu zamisliti? Ne treba zanemariti i da je film u filmu, rad cenjene nemačke rediteljke, skup opštih mesta preseljen na egzotičnu lokaciju ne bi li dobio barem neki razlog postojanja, jedan od onih čiji vinovnici besramno insistiraju na tome da stvaraju visoku umetnost. Rediteljka filma „Sibil“ se, nasuprot tome, nepretenciozno odmakla i pokušala sveobuhvatnu dekonstrukciju: likova, filmske umetnosti, identifikacije koju bi publika navodno trebalo da oseća, na kraju i same dekonstrukcije.

Pretpostavljam da kritičarima koji u festivalskoj ofanzivi gledaju nekoliko filmova dnevno svo to nijansiranje i postepeno skidanje slojeva može lako da promakne što je šteta, budući da je „Sibil“ film idealan upravo za snobovsku, ironičnu publiku. Ali, i Robert Derst na kraju je ispao previše pametan za svoje dobro.