Istraživanje ambisa

Film čiji bi bukvalni prevod sa francuskog jezika bio, recimo, „Ona za koju me smatrate“ nastao je po za sada poslednjem romanu Kamij Lorans. Kamij Lorans je – a to je važno za tumačenje filma – pseudonim čiju neophodnost nastanka književnica objašnjava sižeom svog prvog romana iz 1990. godine, priče u priči unutar priče, ili kako to Francuzi poetičnije nazivaju „mise-en-abime“ („postavljeno u ambis“), za koji je valjalo sakriti rodnu određenost autorke. Dakle, nad literarnim predloškom filma nadvija se magla skrivanja identiteta.

Kler Milo (Žilijet Binoš – ljudi se uglavnom oduševljavaju njenom glumom dok se meni čini da se radi, pre svega ostalog, o doktorki neometanja priče) pedesetogodišnja je uvažena profesorka francuske književnosti koju je muž, pozorišni reditelj, ostavio zbog upola mlađe žene. Nakon toga, i ona ima mlađeg ljubavnika, arhitektu koji je takođe ostavlja budući da je zaključio da se ipak ne radi o ljubavi za ceo život, zadovoljio radoznalost, iživeo posledice kompleksnog odnosa sa majkom ili šta god što u filmu ostaje neizrečeno. Kler kreće putem osvetničkog istraživanja, usmerenog ka ljubavnikovom još mlađem asistentu, tako što na Fejsbuku stvara lažni profil dvadesetpetogodišnjakinje (privlačne, jedan klip koji postavlja prikazuje je tokom časa plesa na šipci) i mesecima zavodi nesrećnika komplimentima za njegov umetnički rad, poveravanjem intime, misterijom izbegavanja susreta.

Sad, valja reći da sve prethodno navedeno saznajemo od Kler, u flešbeku, ispričano psihoterapeutkinji (Nikol Garsia). Pri tome, prve replike filma otkrivaju da je to drugi put da Kler priča svoju istoriju jer je prvobitni psihoterapeut iznenada preminuo. Koju li je verziju njemu ispričala? Takođe bitno, prvo Klerino predavanje na koje na kratko gvirnemo tiče se „Opasnih veza“ i 81. pisma iz Lakloovog epistolarnog romana. Nije u pitanju slučaj jer je to pismo možda prvi manifest feminizma u istoriji književnosti, stranice na kojima grofica Valmonu neočekivano otvara svoju genezu.

Zašto to radi, ta manipulativna, surova osoba? Da bi ga na taj način još jače prigrlila za svoje pakosne ciljeve? Ili je to jedini mogući trenutak za ispovest nekoga ko ne veruje u stubove društva kao što su porodica i sveštenstvo? Kako god, Valmon nakon 81. pisma ostaje u njenoj službi, ili, može se i tako posmatrati, nastavlja prethodnim spletkaroškim pravcem na obostrano zadovoljstvo. „Opasne veze“ su, čitane iz vizure dvadeset i prvog veka, i dalje žive, sa prepiskom francuskih aristokrata iz vremena prosvetiteljstva koja nalikuje fejsbuk grupi, javnim i privatnim porukama, rizičnoj mešavini upotrebnih podataka i intimnog razotkrivanja. Kao zaključak, „LJubav na mrežama“/“Ona za koju me smatrate“ ne bi trebalo posmatrati kao film o fenomenu društvenih mreža, već film koji koristi trenutne alate u istraživanju elementarnih ljudskih mehaničkih kvarova.

Sve to je samo početak, manje zanimljiv prvi čin filma. O daljim pravcima u razvoju fabule ne bi se smelo govoriti pošto je ista, zapravo, triler maskiran u ljubavni film, sa serijom obmana i preokreta. Samo ću reći da mi je tokom raspleta na pamet pao takođe francuski „Apartman“, uz uzdah olakšanja što u vreme njegovog nastanka nisu postojale društvene mreže, diktatori koji dok sa jedne strane uništavaju misteriju, sa druge laž čine previše lakom i dramski neupotrebljivom.

***

Roditelji tridesetogodišnje Špele (Eva Jesenovec) pripadnici su poštene inteligencije iz vremena kasnog jugoslovenskog socijalizma čiji je ljudski proizvod uredno upisao istoriju umetnosti na ljubljanskom univerzitetu u osvit svetske ekonomske krize. Deset godina kasnije, Špela radi kao spasiteljka na bazenu, kelnerica, garderoberka u državnoj umetničkoj galeriji… Prikladnog posla za nju nema, kao posledica mešavine objektivne krize institucija i Špelinog karaktera nesklonog konstruktivnoj evoluciji ličnosti (ona će raditi, ili probati da radi bilo šta ali to je tek stavljanje prsta u rupu kako čamac ne bi potonuo, umesto traganja za novim čamcem). U isto vreme, njene prijateljice odlaze u Berlin ili prekookeanske zemlje dok dečko (odličan glumac imena Jurij Drevenšek, ili savršen izbor osobe za lik, svejedno je zaslužio imenovanje), programer, prihvata probni posao u nekoj od bezbrojnih informatičkih kompanija San Franciska. „Neću da kelnerišem tamo dok ti praviš glupe aplikacije!“, kaže Špela, udarajući jedan od poslednjih eksera u kovčeg njihove veze. Drugarice, koje upoznajemo putem Skajpa, za razliku od Špele imaju određene identitete, ili su „ribe“ ili pripadaju LGBT zajednici, dok Špela, kako joj kaže nova prijateljica, kelnerica iz Ribnice Suzi (takođe zasluženo pominjanje Žive Selan), očigledno nije promenila frizuru od gimnazije.

Osuđujemo li Špelu ili društvo? Pa, ukoliko ste hedonista konformističke provenijenije gledaćete je kao relikt prošlosti, osobu ušrafljenu u mrežu desetak ulica, odbačenu od strane generacije pripadnika digitalne mreže površnih odnosa i uživanja u udobnosti generičkog posla i doma gde god da se nalaze. Ukoliko ste nalik Špeli koja svoj ostanak često opravdava (drugima, pošto sama odavno ne veruje u to, ako je ikada) „pokušajem da se stvari poprave“ bojim se da ćete u tom cilju morati da proširite polje borbe u pravcu, nadam se, sve popularnije ideje „vijanja po ulicama“.