Krunski svedok neuništivosti kulture

Krajem šezdesetih godina prošlog veka, svakovrsni „socijalizmi sa ljudskim likom“ su u istočnoevropskim zemljama – i u Jugoslaviji čija vojska nije bila saveznik Varšavskog nego, ako bi došlo do globalne nužde, NATO pakta – dali filmskim autorima prostor da nakratko slobodno prodišu.

Bila je to, ispostaviće se, iluzija, ali dok je trajala pokazala je koliko kvaliteta može da iznedri pozicija umetničkog buntovnika koji korača po samoj granici dozvoljenog.

Takođe je pokazala i da je sa ugnjetavačkim režimima kompromis nemoguć, i da će retki ideolozi i mnogobrojni aparatčici ubrzo shvatiti koliko je otpuštanje stiska potencijalno opasno.

Film Petera Bača „Krunski svedok“ sam prethodni put gledao u Kinoteci sredinom devedesetih, kada se skoro do poslednjeg mesta ispunjena sala – to je tada bilo uobičajeno – tresla od smeha.

Ponovio sam ga juče, kako bi na stranicama kulture bio skromno podržan gotovo čudesni mađarski izborni prevrat, i ovaj put se u par navrata naglas smejao sam, kod kuće.

Smatrao sam da će ovo gledanje imati intelektualni karakter, a ne da ću reagovati organski na način koji mi se odavno vrlo retko dešava – radi se, očigledno, o svevremenom, univerzalnom filmu.

„Krunski svedok“ je snimljen 1969. godine da bi institucije zatim odlučile da je ta mađarska preteča „Balkanskog špijuna“ isuviše subverzivna da bi bila predstavljena bioskopskoj publici.

Sledio mu je „bunker“ iz kojeg je diskretno pušten deset godina kasnije, uglavnom za izvozne potrebe.

1981. godine je prikazan u Kanu, a 1982. godine je stigao i do FEST-a, te bih rekao da je najveći broj oduševljenih gledalaca u Kinoteci devedesetih bio sačinjen od prethodne festovske publike.

Na početku radnje, sredovečni čuvar nasipa Jozef Pelikan (Ferenc Kalai) polako troši svoju nezanimljivu, provincijsku egzistenciju.

Udovac je sa osmoro dece o kojoj se majčinski brine najstarija ćerka (značajna glumica Lili Monori u debitantskom i vrlo zabavnom nastupu) čiji promiskuitetni karakter Jozef očinski toleriše („gledaj samo da ovi manji ne vide“).

Ipak, Jozef mora da nabavi meso za jelo, a početak je pedesetih sa još uvek živim Staljinom i njegovom lokalnom imitacijom Rakošijem čiji se kult ličnosti uzaludno gradi, i sa nestašicama i oskudicom svega bitnog.

Stoga, Jozef je primoran da zakolje svinju koju ilegalno drži u podrumu.

Uporedo sa tim neprilikama, na obali Dunava sreće ministra nečega Zoltana (reditelj Zoltan Fabri) kojeg je u istom tom podrumu krio 1942. godine, u doba Hortijevog režima.

Ministar se ponaša neobično, pecajući u odelu pa onda se umalo udavivši u pohodu na upornog soma koji se ne da izvući na obalu.

Zapravo, ministar Zoltan je izgubljen čovek, jedna od planiranih žrtvi u nadolazećoj čistki neposlušnih kadrova, pa tajnoj službi u okviru njegovog praćenja za oko pada i Jozef.

Nevezano za igre na visokom nivou, Jozef biva uhapšen zbog nedozvoljenog klanja svinje (ministar Zoltan policajcima koji su došli po anonimnoj prijavi: „Znate li vi da je mene ovaj čovek krio od fašista? Evo, pokazaću vam… U ovom ovde podrumu…“, sledi kadar sa podrumom punim slanine i kobasica), i deli ćeliju sa katoličkim sveštenikom i policajcem koji mu je tokom rata izbio zube.

Tajna služba prepoznaje priliku, vadi ga iz zatvora i pokreće proces obrade, kada dolazimo do istinske zvezde filma Lajoša Ezea kao visoko pozicioniranog druga Viraga, specijalizovanog za prefinjenu manipulaciju.

Jozef je odabran da bude krunski svedok u nameštenom procesu, i da bi se došlo do trenutka prihvatanja etičkog prestupa Služba ga potkupljuje direktorskim pozicijama za koje, jasno, nije kvalifikovan.

Komediju nije dobro prepričavati, pa neću ulaziti u sve što se dešava tokom Jozefovog upravljanja bazenom, luna parkom ili institutom u kojem se upravo uzgaja prva mađarska pomorandža.

Vrhunci humora se ionako nalaze u scenama sa drugom Viragom, recimo kada odvede Jozefa kod uvaženog književnika koji piše maštoviti iskaz.

Ministar je, kaže buduće Jozefovo svedočenje, skočio u Dunav kako bi ljudima žabama, stranim agentima, predao državne tajne u konzervama umotanim u krzno krtica.

Uzgred, kada Jozefu drug Virag uruči svedočenje koje će morati da nauči, on kaže: „Ovo je presuda“.

Drug Virag iz svoje kožne tašne potom vadi svedočenje, uz izvinjenje: „Eh, toliko neprospavanih noći“.

Lajoš Eze je fascinantan, svakako uz Bačove smernice.

Lik druga Viraga, sačinjen uglavnom od fraza poput „međunarodna situacija se intenzivira“ ili „seksualnost je opijat dekadentnog zapada“, bi bilo toliko lako igrati komički prenaglašeno, dok Eze, siguran u sebe i tekst, stabilno drži tonalitet „leslinilsenovske“ glume koja putem kontrasta razbistruje apsurd.

Nažalost, Eze je umro 1984. godine, sa tek četrdeset devet godina (prosedog i zahtevnim poslom izmučenog druga Viraga je igrao tek prešavši tridesetu), a da nije čini mi se da bi nakon pada Berlinskog zida imao svetsku prepoznatljivost nalik onoj Armina Milera-Štala, Radeta Šerbedžije ili Stelana Skarsgarda.

„Krunski svedok“, uključujući njegovo stvaranje i njegov odloženi život, je primer neuništivosti kulture jedne nacije, i pretpostavljam da mi je iz tog razloga i palo na pamet da ga pogledam posle tridesetak godina, baš u danima u kojima se – nadajmo se da će se proces odigrati do kraja – odvija sunovrat Viktora Orbana.

Za svaki slučaj, plašeći se da „Krunski svedok“ neće posle toliko vremena ispuniti očekivanja, pogledao sam i film „Peti pečat“ Zoltana Fabrija (drug ministar u „Krunskom svedoku“) iz 1976. koji mi se odavno nalazi na čekanju, i ispostavilo se da je toliko dobar da će dobiti svoj tekst (Lajoš Eze, što nisam znao pre špice, igra glavnu ulogu, i ponovo je čudesan).

Dodatno, radnja filma se dešava 1944. godine, tokom strahovlade nacističkih „strelastih krstova“, što ga čini prilično bliskim i poistovećujućim.