Melanija Knavs u raljama Pentavirata

Stvorena od strane svetske totalitarne vlasti zasnovane na novcu?

I da je sve to mnogo opasnije nego što se misli?

I da nije samo u pitanju opstanak pojedinca, već da se radi o tome da je onaj kojem je dosadno u isto vreme i uspavan, a onaj koji spava ne može da kaže ne?“

„My Dinner with Andre“ (1981)

„ – Dobro je poznata činjenica da svetom upravlja tajno društvo sačinjeno od pet najbogatijih ljudi, zvano Pentavirat.

Vlasnici su svega što postoji – uključujući novine – i sastaju se na trogodišnjoj bazi u tajnoj vili u Koloradu, imena ‘Poljane’.

Pentavirat čine Kraljica, Vatikan, Getijevi, Rotšildi i pukovnik Sanders, pre nego što je odapeo!

Kako sam ga samo mrzeo, sa tim njegovim tačkastim očima…

– Tata, kako možeš da mrziš pukovnika Sandersa?

– Zato što u piletinu stavlja adiktivnu hemikaliju od koje ti se prijede na svakih četrnaest dana, pametnjakoviću!“

„So I Married an Axe Murderer“ (1993)

U pravu je bio paranoični pozorišni reditelj Andre Gregori, a posebno Majk Majers dok je tumačeći oca i sina konverzirao sam sa sobom, s tim što nam ne reče i da se članovi Pentavirata, osim što se sastaju na trogodišnjoj, i menjaju na trodecenijskoj bazi…

Krajem 2024. godine, u ne tako tajnoj vili na Floridi sreli su se vlasnik Amazona Džef Bezos, veštačka inteligencija koja upravlja Diznijem, deset miliona supersubscribera Netfliksa (preko Zumovog megaservera lociranog ispod spaljenih prašuma Amazonije), vlasnik studija Paramaunt Leri Elison i direktorka RTS-a (izabrana je iz bubnja sa kuglicama, kao medijska predstavnica autokratskih režima polutrećeg sveta koji u teoriji imaju pravo veta).

U redu, ova poslednja mi je bila neophodna da ne bi ispalo da se radi o Tetraviratu, ali ostali učesnici su stvarni i zaista su izveli neku vrstu aukcije da bi se videlo ko je od njih spreman da istovari najviše novca kako bi došao u posed sveže planiranog dokumentarnog filma o tri nedelje priprema žene novog američkog predsednika za inauguraciju.

Džef Bezos je, valjda zadovoljan kako mu ide pos’o nakon što se tokom predsedničke kampanje uspešno bavio rasterivanjem urednika uvaženih medija u svom vlasništvu, pobedio ponudivši budžet od 40 miliona dolara (28 miliona će otići direktno Melaniji Tramp), što je posle promotivnih troškova naraslo na 75 miliona.

Za brzinski sklepani kvazidokumentarni film.

Radi se, dakle, o specifičnom obliku korupcije kojim je još malo dokupljena naklonost Trampove administracije.

Ekonomski je to razumna odluka, jer i pre nego što su zauzeli kancelarije moći je bilo jasno da za razliku od prvog mandata za koji nisu bili sasvim pripremljeni – desio im se i koronavirus – ovaj put nameravaju da poruše sve što im se nađe na putu kako bi planetu u potpunosti prilagodili svom izopačenom liberalno-kapitalističkom vrednosnom sistemu.

Što, naravno, nimalo ne smeta Bezosima i ostalim Maskovima, a pravo pitanje je, u stvari, ko je tu lutkar a ko marioneta?

Za reditelja je izabran Bret Ratner, „kenselovan“ od kada ga je pre desetak godina određeni broj žena optužio za višedecenijsko katastrofalno ponašanje.

Usput, nedavno je obelodanjen i kao učesnik Epstinovih bunga-bunga zabava, sa jednom posebno znakovitom fotografijom na kojoj se grli sa znojavim, do pojasa golim Francuzom, vlasnikom podvodačke modeling agencije koji će se, poput Epstina, obesiti u zatvoru.

Možda su tajni agenti Pentavirata nabavljaču nevine devojčetine uljudno ukazali da bi mu to bio najmudriji sledeći potez.

Osećam se prljavo i glupavo dok započinjem segment u kojem ću napisati ponešto o samom fil… o samom vizuelnom štivu, i pitam se gde mi se dede pamet kada sam pre par dana urednici najavio temu narednog teksta.

Ima ona pošalica koju ispriča Stiv Mekvin u „Sedmorici veličanstvenih“: „Znao sam jednog tipa u El Pasu koji se skinuo go i skočio na kaktus. Pitao sam ga zašto. Reče, ‘u tom trenutku mi je delovalo kao dobra ideja’“.

Zahvaljujući jednoj sličnoj dobroj ideji, sada sam prisiljen da kažem kako je „film“ – prirodno njegovim akterima – besraman, repetitivan, oslobođen od zastarelih koncepata poput ironije ili višeslojnosti.

U njemu se promovišu neumerenost imetka i samohvalisanja ili eksploatišu smrti članova porodice i neznanaca kako bi se konzument naterao na zaključak da zapravo posmatra ljudsko biće.

Ipak, ima i formalno zanimljivih detalja, poput scene u kojoj junakinja sa razumevanjem sluša ženu predsednika Francuske dok joj se obraća na francuskom, što dolazi iz potrebe da se javnosti prikaže da nesrećnica vlada dotičnim jezikom.

Naime, od ranije se zna da ga zvanično navodi kao jedan od jezika koji govori, mada tome niko nije svedočio.

Očigledno, Ratner je morao da primeni malo pripovedačke veštine da bi stekao milost vlasnika moći i zaradio nadnicu za brukanje.

Da budem pravedan, „film“ ima jedan kvalitet – predstavlja savršeni kemp, tj. đubre koje ne shvata da je đubre, nesvesno se valjajući u brlogu kiča i nemisli.

Uz eventualnu korisnu nuspojavu asocijativnosti, a mene je na primer podsetio na izjavu gorepomenute direktorke RTS-a u kojoj je objasnila da je kada je bila mlada polunovinarka shvatila „da hoće da lepo živi“.

Put do pakla počinje minijaturnom mišlju koja materiju pretpostavlja duhu, i siguran sam da je slični korak koji vodi ka ponoru imala i Melanija Knavs, možda za vreme svakodnevnih putovanja vozom iz Novog Mesta do srednje dizajnerske škole u Ljubljani.

A Pentavirat je tu da uvreba duhovno krhke i obavi ostalo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.