Mit i istina o pećini 1

Neobične, svakako, valjda strukturalističke po metodologiji, što će reći da su se u zagradama ili umetnuto između dve rečenice o kvalitetu narativa mogle naći tangente koje čitaoca šalju van istraživanog umetničkog dela, u pravcu stvarnog, banalnog sveta.

Setimo se, ludilo u državi tada je još uvek bilo u naznakama, kao virus koji se još uvek nije raširio ka svim delovima organizma. Jedan od putokaza da se sve polako otima kontroli, da je, dok god stabilokratija šljaka, Evropa sasvim nezainteresovana za srž problema, bile su beskonačne, svakodnevne, konferencije za štampu.

Tada, istina, nije bilo previše neugodnih novinarskih pitanja, onih posle kojih govornik – ako neprekidno laže a paralelno ubeđuje sebe da su te laži zapravo istina, što zna da bude naporan mentalni proces – mora posegnuti za kojim bromazepamom viška te završiti u bolnici.

Ne, bili su to uglavnom nizovi fantomskih brojki o privrednom rastu. I, onda, pre ili posle jednog od „bi-di-pi, dži-di-pi“ bulažnjenja, Vođa je posegnuo za Hemingvejem. „E, sad je bilo dosta“, rekoh. Napisana je zatim prva kolumna, potegnut je, prirodno, nacizam kao primer, tog dana dežurni u redakciji kulture savetovali su me da malo smanjim doživljaj…

Poenta je, radilo se o kapi koja preliva čašu, o kidnapovanju nečega do čega mi je stalo od strane osobe koja to niti razume niti oseća. Morao je biti kažnjen.

Pet godina kasnije, Branko Ružić iz interesne grupe SPS izjavljuje da će opozicija, ako se odluči na bojkot izbora, „završiti kao društvo mrtvih pesnika“.

Sad, uopšte nisam siguran oko smislenosti bojkota, čak sam za milimetar pre sklon ideji da je valjalo uliti sve iole pristojno u koaliciju koja bi poslala simboličko-praktični znak osvajanjem centralnih beogradskih opština, uz još koji veći grad (rezultati prošlogodišnjih gradskih izbora, gledano po opštinama, govore da bi to bio ostvariv cilj).

Kako god, bojkot ili izbori, suština je u rađanju razumevanja kod svih građana koji „gledaju Kesića“, onih koji se ne plaše da javno (ne mislim na medije već slave, kafenisanja, zborove stanara…) kritikuju vlast, da se „neki novi ljudi“ neće pojaviti, barem ne pre nego što se obrne još jedan krug sa Đilasom, Vukom Jeremićem (inače, štetočina br. 1, od trenutka prvog pojavljivanja), Demokratskom strankom…

Naime, SNS kada ode sa vlasti prestaje da postoji, ne zabranjivanjem već prirodnim razvojem događaja, budući da nema unutar sebe nikakvu ideologiju, tj. temu opozicionog nastupa.

Stoga, „neki novi ljudi“ u novoj političkoj raspodeli zauzimaju upražnjeno opoziciono mesto. Koji god da budu, od njih će zavisiti priroda ovog društva u narednim decenijama.

Sve je to, naravno, deo prevrtljive budućnosti i zato bih se vratio na Branka Ružića i njegovo nerazumevanje sadržaja reči koje izgovara samo zato što zvuče vickasto. Kada bi umeo malo da razmisli, shvatio bi da je Društvo mrtvih pesnika njegov smrtni neprijatelj.

Šta rade ti momci iz elitne gimnazije sa istočne obale SAD, tokom pedesetih godina prošlog veka?

Isprva, podstaknuti od strane profesora književnosti Kitinga, oni se noću sakupljaju u obližnjoj pećini, recitujući, pušeći travu, pričajući od generacije do generacije oralno prenošene priče strave i užasa, zatim dovodeći, pošto se ipak radi o tinejdžerima, i poneku žensku osobu u svoje tajno društvo…

Iza svega toga, radi se o kolektivu za osnaživanje. Mladi g. Peri ustaće protiv života koji mu je otac namenio i dobiće ulogu u pozorišnoj predstavi. G. Overstrit, antitalenat za stvaranje poezije, pojuriće za devojkom koja bi mu, da nije bio deo Društva mrtvih pesnika, delovala nedostižno, dobiće batine zbog nje, biće uporan, smuvaće je dovevši je na pomenutu pozorišnu predstavu; mučenica, izložena svom tom uzbuđenju, nije imala šansu – g. Overstrit, naime, ume da prepozna umetnost i da primeni njene poruke u cilju ljubavi. G. Dalton će prigrliti „bit“ poeziju, lake droge, hedonizam i supkulturnu egzistenciju – instinktivni buntovnik i zajebant u čekanju nekoga ko bi mu skinuo povodac. G. Anderson, pak, koji, kako Kiting hirurški primećuje, „misli da je sve u njemu bezvredno i sramotno“, najznačajnija je zverka.

Probuđen iz sna, biće prvi koji ustaje protiv sile, onda kada to ustajanje vodi ka ozbiljnoj kazni. Svi ostali ga, naoružani moralnim imperativom, slede i represivni sistem puca, ogoljen u svoj svojoj praznini i bedi. Da, biće najureni iz škole, ali ludilo koje su osetili, taj srednji prst vlasniku moći, to je droga koja kada jednom uhvati ne pušta. U pitanju je istinska moć, ona koja ruši Vođe.

Stoga, Branko Ružiću, vrlo se boj Društva mrtvih pesnika, i drži se onoga što znaš. Ali, samo trenutak…