Foto: EPA-EFE/ SRĐAN SUKI

U predigri, mesec dana ranije, kapitenka američke reprezentacije, vezna igračica/krilo Megan Rapino, pitana je od strane novinara (verovatno pre tendenciozno nego dobrodušno, budući da je već bilo određenih tviter neslaganja između nje i predsednika SAD), „Da li se raduješ odlasku u Belu kuću?“.

Odgovor je bio podrazumevajući, u isto vreme jednostavan i začinjen, „Ne idem ja u jebenu Belu kuću“. Predsednik je zatim bio dosledan svom stilu prostih rečenica i velikih slova. „Megan prvo treba da POBEDI pa onda da PRIČA“, uz, blisko nam, prateće statističko đubre o „najnižem indeksu siromaštva u istoriji“. Rapino posle par dana izjavljuje da bi na ponovljeno pitanje odgovorila isto, možda bez prideva koji nije preterano prijao uhu njene mame, dok Meganina partnerka, košarkaška plejmejkerka, veli, „Tu devojku nije moguće uzdrmati.

Uradiće tačno ono što hoće, svojom prokletom brzinom, svojim prokletim ritmom, i nikome se neće izvinjavati.“ To je, dakle, bio društveni uvod u sportski događaj u čijem su finalu SAD pobedile Holandiju sa 2:0. Sve to prošlo bi pored mene da početkom jula nisam bio u poseti Crnoj Gori te sam, ostavljen na nemilost nekolicine televizijskih kanala (jedan je bio, bizarno, „Studio B“ u čijem jutarnjem programu se raspravljalo o problemu „jahta prostitucije“, kao da je to moralno niži oblik ponašanja od vođenja jutarnjeg programa „Studija B“) zaključio da je došao trenutak za malo detaljnije gledanje ženskog fudbala.

Kada je sudija odsvirala kraj finala, počeo je šou program komentatora crnogorske državne televizije. Naime, na teren stupa predsednik Francuske Makron koji će dodeliti medalje. Ceo, pretpostavljam, francuski deo stadiona mu zviždi. Komentator zaključuje, „no, dobro, slične scene mogu se očekivati u većini zemalja“. Pa, zaista, „no, dobro“, mada ne bi bilo zgoreg pojasniti da se u nekim zemljama to ne dešava jer predsednik poseduje dovoljnu dozu popularnosti, u nekim se publika plaši da će na prvi orkestrirani zvižduk policijski helikopter ispaliti dobro naciljan projektil vazduh-zemlja, u nekim su, od strane tajne službe, na tribine postavljeni dileri droge („vođe navijača“) koji zviždače šalju na, što bi rekao akrobata Aleksić, „nekoliko nedelja u bolnicu“.

Kada je Makron dobio svoju porciju kritike, američki deo publike, a uskoro se pridružuje i ostatak, prelazeći na globalni aktivizam počinje da viče „Equal pay!“. Komentator, naravno, rudimentarno poznaje engleski jezik i nastavlja svoj tok misli: „Još uvek traju ti povici“. Zatim, reditelj prenosa prikazuje u krupnom planu američku navijačicu koja uzvikne „Equal pay!“ i, kada primeti da je uhvaćena okom kamere, klimne glavom u pravcu iste sa govorom tela, „rekli smo ono što mora da se čuje“. Komentator primećuje, „sada se tom skandiranju pridružila i ova Amerikanka, pa se, kada je videla da je snima kamera, malo posramila“. Idiot je uspeo da potpuno promaši kontekst, zapravo najvažniji – sva prava fudbalu – deo događaja, usput spontano napisavši alternativni scenario. I sve to u zemlji u kojoj je omiljeni sport brđanskog dela populacije utamanjivanje ženskih fetusa, u kojoj je svaka prilika da se na nacionalnoj frekvenciji pokuša korekcija kolektivnog mišljenja vredna isto koliko zlatna medalja Megan Rapino. Koja bi se, držim, složila.

Nisu Milo i Vučić isti, koliko god da im je mehanizam vlasti uporediv, pošto je Milo barem jednom u svom životu bio hrabar i zbog toga ima večnu i kvalitetniju podršku zapadne hemisfere koja će teže dopustiti da ga nezadovoljni narod šiša do glave na centralnom gradskom trgu. Ali, taj mehanizam gnjidavosti i/ili diletantizma u silaznoj liniji od predsednika do sportskog komentatora… Pre par dana, na srpskoj državnoj televiziji bio je prenos utakmice Crvena zvezda – Kopenhagen. Desetak minuta pre kraja, sudija svira penal za Dance. Bio je ili nije, može se diskutovati. Komentator panično viče, „Ofsajd! Ne! Penal! Bacio se!“ Dvadesetogodišnji Danac zatim daje gol iz penala tzv. „panjenkom“ za koju je, za neupućene, potrebno umeti, smeti i biti smiren, i to posle sat i po jurcanja. Komentator, negde oko usporenog snimka iz četvrte kamere, proškrguće, „panjenka“, uglavnom da bi pokazao da zna kako se to zove. Pohvali momka za nešto izuzetno što je uradio ispred severne tribine pune primeraka životinjske vrste poznate kao „srbske patrijote“. Budi objektivan, ako umeš, ili si tu i postavljen zato što nikad nisi bio blizak sa tim konceptom. Poenta iza svega je, smena članova REM-a? Smena uredničkog vrha RTS-a?

Bilo bi to, i dalje upotrebljavajući sport kao primer, dovođenje sposobnog trenera koji ne sme da zahteva od uprave, tj. države, nove igrače, da vodi zateknut skup preko veze primljenih (i zato umišljenih) neznalica. Sve ih, zapravo, valja najuriti, i sportskog komentatora i izveštača sa pijaca, jer su beznadežno izgubljeni u lavirintu zarobljene misli.

P. S. Predsednik Srbije, dok pišem, upravo ponižava polovinu planete zahtevajući da ga ubuduće ispred radnog mesta čuvaju devojke (dok će unutra, poniženje se nastavlja, biti „prave“ bezbednosne snage). Dakle, šta? Žena je nekakav nežni cvet? Čoveče prvo pogrešno odabranih a potom nakrivo prišrafljenih delova, žena ili muškarac, svejedno je, radi se o osobi od koje se očekuje da spreči nasilan prolazak pored nje budući da se to nalazi u opisu izabranog poziva. Vinovnik nasilnog prolaska iz poštovanja ne bi trebalo da se prema njoj odnosi drugačije nego što bi prema muškarcu. No, dobro, neka ga čuvaju devojke pa će možda prizvati sudbinu Gadafija kojeg na kraju ne bi moglo spasiti ni obezbeđenje sastavljeno od stotina klonova Sintije Rotrok. A sad možemo malo da dijalogujemo o izbornim uslovima…