Foto: Privatna arhiva Dešavalo se da se prihvatim korekcije „gugl“ prevoda nekog teksta, onda potrošim na to ceo sat ili dva, i na kraju, nakon što sam literarno savršenstvo poslao nazad, zaključim: „kada bi svako bio ovakav manijak, nesrećna redakcija bi izdavala dvonedeljnik“.
Ili, realnije, „kada bi mi ovo bila redovna radna aktivnost, za najviše dve nedelje bih se posvađao sa svima, dobio otkaz i završio u sobi sa tapaciranim zidovima“.
Jer, brzina isporučivanja medijskog „kontenta“ je, da parafraziram Arundati Roj, Bog svih stvari, a „pipkanje“ u traganju za finesama odavno je uljez u svetu masovnih medija.
Ne bi trebalo, dakle, da nas previše iznenađuje nedavni naslov na portalu N1, gde je najnoviji tekst o srpskom Vođici objavljen u Njujork Tajmsu preveden kao „Jak čovek Srbije, sebe proglašava braniocem nacije“.
Taj „jak čovek“ je, zapravo, u originalu „strongman“, pa je uputno pozabaviti se istinskim značenjem termina.
Istoričarka Rut Ben-Giat, koja već decenijama kroz prizmu fašističke prošlosti Italije analizira totalitarne procese, u intervjuu datom časopisu Tajm 2020. godine, povodom knjige „Strongmen: Mussolini to the Present“, između ostalog veli: „’Strongmeni’ su ‘autoritarci’ koji zahtevaju apsolutnu lojalnost, ‘savijaju’ demokratske procese kako bi služili njihovim potrebama, i koriste razne oblike ‘mačističkog’ ponašanja u komunikaciji sa svojim narodom i stranim vladarima“.
Autor teksta Endrju Higins – inače, šef biroa za istočnu i centralnu Evropu (što bi rekao Volter iz „Velikog Lebovskog“: „ne bih ga nazvao ‘lakom kategorijom’“) – verovatno je prvi put, u jednom uticajnom mediju zapadne hemisfere, Vođicu definisao kao ono što zaista jeste.
Setimo se, u tekstu objavljenom takođe u Njujork Tajmsu pre malo više od mesec dana Vođica je bio samo predsednik, dok je jedini srpski „strongmen“ i dalje bio Slobodan Milošević.
Sada su, konačno, Putin, Erdoan i Orban prigrlili novog člana ekipe koji im je uspešno izmicao, dok se sa njima poistovećivao za isključivo domaće, tabloidne potrebe.
Ima još zanimljivosti izgubljenih u prevodu.
Kada analizira scenu koja se odigrala tokom poslednjeg influenserskog nastupa na terasi predsedništva, Higins ne navodi funkcije premijerke i ministra finansija, ne navodi ni njihova imena, jer su mu savršeno nebitna, već zapisuje da je „strongmen“ bio u društvu svojih dvaju „poručnika“.
Ti „poručnici“, tj. u originalu „lieutenants“, pak, tvore vezu sa hijerarhijom sicilijanske mafije, ustrojenom po modelu vojske.
Istaknuti nosioci srpske izvršne vlasti su, tako, izjednačeni sa kriminalnim „kapoređimima“, zaduženim za izdavanje naređenja „vojnicima“.
A „vojnici“ su locirani u prethodnom tekstu koji se bavio stadionskim bandama i njihovom upotrebnom vrednošću u društvu u kojem su sve vrednosti postale poremećene.
Mora se naglasiti: svaki prosečno obrazovani anglosaksonski čitalac teksta precizno razume šta termini „strongmen“ i „poručnik“ znače.
Svakako jeste značajan trenutak u kojem neka vrsta američke Politike svojim konzumentima prenosi podatke i uvide kojih smo mi ovde odavno svesni.
(Pri tome mislim na „nas ovde“ koji ne spadamo u idealne ‘subjekte’ totalitarnih vlasti kako ih je označila Hana Arent – „osobe za koje je razlika između činjenica i fikcije, između istinitog i lažnog, prestala da postoji“.)
A opet, da se nije desila potreba ispravke nejasnog prevoda, tekst iz Njujork Tajmsa sigurno ne bi bio okosnica ovonedeljne kolumne.
Dok god američki državni dužnosnici tolerišu mučenog balkanskog stabilokratu koji se noktima drži za status saveznika zapadnih demokratija (a čemu pomenuti novinski napisi – njihovu tačnost na stranu – verovatno i ucenjivački služe), dok god Evropska unija u Srbiju kao svoje predstavnike šalje Debilčike čiji cinični osmesi zabijaju nož u srce proevropski inklininiranim građanima, dok god žena francuskog predsednika pozira sa gđom „strongmen“ (zbog čega umalo ne pozvah na disciplinsku meru bojkota Festivala francuskog filma), biće izvesno da nam nikakva spoljašnja pomoć neće pristići.
Niti bi trebalo.
Makar jednom, biću ludi antivakser te ću zaključiti da izlečenje srpskog društva mora biti holističkog tipa.
Već su nam pomagali, pa je organizam ispoljio alergijsku reakciju na vakcinu i sada je po mnogim parametrima u još gorem stanju nego pre tri decenije.
Na koncu, biće sasvim dovoljno ako prestanu da nam odmažu, a niz tekstova u Njujork Tajmsu može nas navesti na tu sumnjičavu pomisao.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
