Opsesija okrugom Marikopa 1Foto: CNN

One America News je kablovski televizijski kanal (osnovan pre sedam godina od strane sada osamdesetogodišnjeg liberalnog kapitaliste) koji je u SAD u prethodnom periodu obavljao ulogu sličnu onoj koju u Srbiji vrše televizije sa nacionalnom frekvencijom.

Pored svakodnevne analitičarske obrade mozga snimane u studiju, dopisnica iz Bele kuće je predsedniku postavljala pitanja ugodna za uho nakon kojih je on mogao da se u odgovoru tangentira ka bilo kojoj temi ili bilo kojem stvarnom ili umišljenom protivniku (dočim je na uglavnom neprijatna pitanja drugih novinara odgovarao sa stavom „žurimo“, obično kroz zvuk helikopterske elise).

Boratova ćerka Tutar je, usput, u društvu OAN mentalnih džinova ušla u Belu kuću i upoznala se sa predsednikovim sinom. Stilski, nema mnogo razlike između OAN-a i pomenutih srpskih televizija. Ipak, OAN je u Americi neka vrsta andergraunda, ili oksimoronski, masovne supkulture koja podržava predsednika i truje desetine miliona ljudi. U Srbiji je krug zatvoren, i supkultura je postala mejnstrim. Ne radi se, naravno, o supkulturi dreg kraljica.

Moje praćenje – ako izuzmemo internet – američkih predsedničkih izbora moralo je biti ograničeno na CNN, pošto u osnovnoj kablovskoj ponudi nema drugih prekookeanskih televizijskih kanala. Nekoliko dana televizor je isključivo krasila dvobojna mapa i puzajuće prelaženje država iz crvene u plavu boju.

Američki izbori dali su priliku za malo eskapizma i još jedan razlog da ignorišem aktivnosti srpskog Vođice (mada me je, priznajem, zabavljala pomisao da mu, u nekoj rupi u kojoj obitava, dvorski doktor polako povećava doze lekova za smirenje). Bio je to, ipak, uznemirujući eskapizam – nije bilo prijatno videti da su u većini država u kojima je bilo „gusto“ veliki gradovi predstavljali plava ostrva u crvenom moru. Mora li zauvek da bude tako? I svuda? Kakvim nacionalnim pomirenjima i postizbornim predstavnicima svih građana ima uopšte smisla zanositi se?

Pred kraj brojanja glasova, voditelj je prišao tumaču mape i rekao, „Evo nas ponovo kod Fila i njegove opsesije okrugom Marikopa… o čemu ćemo morati da porazgovaramo u budućnosti“. Posle nekoliko dana buljenja u crvenu i plavu boju verovatno polupošandrcali Fil imao je, zapravo, ozbiljan povod za opsesiju razvojem glasanja u okrugu Marikopa. Naime, u tom okrugu nalazi se Finiks, glavni grad Arizone u kojoj su – sa izuzetkom Klintonove pobede protiv Boba Dola 1996. godine – izborni uspesi demokrata završeni u vreme Harija Trumana.

Ove godine je, pak, delovalo da može biti drugačije. Jedan od najvećih sinova Arizone bio je pokojni republikanski političar Džon Mekejn, suparnik Baraka Obame na izborima 2008. godine. Mekejn je, pre politike, bio vojni pilot tokom rata u Vijetnamu, kada je oboren i proveo pet godina u zarobljeništvu u kojem je tretman bio toliko civilizovan da mu je kosa osedela, lepuškaste crte lica se iskrivile a ruke do kraja života nije mogao da podigne iznad glave.

U jednom od poslednjih intervjua pre smrti na pitanje „Kako biste voleli da vas se sećaju?“, odgovorio je, „Služio je svojoj zemlji. Ne uvek ispravno, i uradio je puno glupih stvari.

Ali služio je svojoj zemlji. Nadam se da možemo da dodamo, časno“. Zaista jeste služio, bombardujući Hanoj ili žrtvujući se u trci sa Obamom kojeg u tom trenutku niko nije mogao da pobedi. U svojoj Arizoni je Mekejn lagano osvojio 200.000 glasova više.

Donedavnog predsednika SAD, očekivano, taj sluga naroda nije podnosio, mada je uglavnom ćutao dok Tramp jednom nije rekao u vezi Mekejna da „je on ratni heroj jer je zarobljen“, te da „voli ljude koji ne dozvole da ih zarobe“. Od tog trenutka, čini se da je Mekejn imao misiju.

Stvar nije bila u potpunosti lična, jer je Mekejn branio princip da je politika životni poziv i da nije ispravno da se neko jednog jutra probudi i dok spušta noge ka papučicama pomisli, „zašto ne bih bio predsednik?“. 2018. godine je umro, pre toga napisavši scenario komemoracije.

Kao govornike je pozvao Obamu, Buša mlađeg i Džozefa Bajdena. Obama je bio opušteno uzvišen, Buš je bio zabavan, kao što i inače jeste od kada nije predsednik (sa Klintonom tvori neku vrstu putujućeg stand-up dvojca). Zatim je došao red na Bajdena koji je govorio pola sata. Imao je o čemu, pošto su Mekejn i Bajden, republikanac i demokrata, bili prijatelji, možda najbolji. Veza je bila duboka, jer, za početak, Mekejnove traume iz zarobljeništva Bajden je izjednačio smrću žene i deteta u saobraćajnoj nesreći („Pričali smo o svemu, osim o tim stvarima“). Kao mladi političari, bili su članovi nekakvog kongresnog tela za spoljnu politiku (iskusnima to miriše na aktivnosti Centralne obaveštajne agencije, ali dobro sad…), što je značilo puno zajedničkih putovanja. „Svi su u avionu spavali, osim nas dvojice“, kaže Bajden, „sedeli smo i razgovarali po celu noć“.

Devedesetih, tokom dugačkih skupštinskih zasedanja, voleli su da sede jedan pored drugog i Bajden tvrdi da su im predsednici oba poslanička kluba rekli da to nije pametno raditi.

„Tada je, sredinom devedesetih, sve krenulo nizbrdo“, kaže Bajden. „Ranije je bilo u redu dovoditi u pitanje protivnikovu politiku, ali niste smeli da u pitanje dovodite njegov motiv“.

I citirao je, objašnjavajući ličnost svog republikanskog prijatelja, reči agnostika iz XIX veka Roberta G. Ingersola: „Kada se volja suprotstavi strahu, kada dužnost baci rukavicu sudbini, kada čast prezre kompromis sa smrću – to je herojstvo“. Rekao je da je „Džon Mekejn verovao u dušu Amerike“, a duša će pronaći svoje mesto i u Bajdenovom izbornom sloganu dve godine kasnije. Ceo događaj bio je srednji prst Trampovom vrednosnom sistemu, i nije bio ograničen na jedno popodne. Pred izbore će Mekejnova udovica javno podržati Bajdena i Tramp će izgubiti Arizonu, najviše zahvaljujući – da se vratimo na Filovu mapu – glasovima obrazovanih ljudi iz urbanog okruga Marikopa.

Upravo ljubav dvojice starih republikanaca i demokrata jeste primer „duboke države“ protiv koje je glasala većina Trampovih pristalica. Zaista, kada vidite Buša mlađeg i Klintona kako se danas kikoću kao gimnazijalci koji se kriju od profesorovog prozivanja, možete da se zapitate koga ti bivši predsednici zavitlavaju i nije li visoka politika samo predstava za mase? Trampovo glasačko telo podseća na ogromnu „svi su isti“ srpsku glasačku grupaciju koja je obožavala – dok smo imali višepartijski sistem – da po slavama blebeće kako političari nakon što se psuju i svađaju za skupštinskom govornicom kao najbolji drugari odu na biftek od pedeset dinara. No, koliko god da se njeno razmišljanje može razumeti, „hoćemo nove ljude“ masa opasna je jer ne poseduje ideologiju i lakše ju je opčiniti koricama knjige, umesto pasusom na stotoj strani. Kao posledica, u Americi pobeđuje „novi čovek“ Tramp, dok su u Srbiji vojnici vladajuće interesne grupe naučili da reč „politika“ izgovaraju sa gađenjem.

Ponovo smo u Arizoni gde je – igrom slučaja, pošto je Mekejn svoje zemljake usmerio samo ka izborima za predsednika – uz Trampa pao i republikanski senator, izgubivši od muža demokratske senatorke koju je 2011. godine u glavu upucao mentalno oboleli dvadesetdvogodišnjak, usput ubivši šest osoba (među njima i devetogodišnje dete). Senatorka je fizički preživela ali je njena prethodna ličnost umrla i morala je da počne iz početka sa spoznajom sveta (muž, bivši astronaut, kaže, „kada se probudila govorila je samo ‘piletina, piletina, piletina’, što i nije tako loše kada pomislite koje je sve reči mogla da vrti u krug“).

Kako jedna analiza zaključuje, „ubica je baratao otrovnom zbrkom levičarskih i desničarskih teorija zavere, koristeći citate od Marksa i Hitlera do hevi metal pesama“. Ludi antiteista (da, i to) je puno godina proveo intenzivno mrzeći Buša mlađeg, da bi na kraju mecima zasuo demokratski skup.

Bio je bolestan, naravno, ali na njegovom primeru možemo videti koliko može biti nezgodno kada nemate barem okvirnu definiciju onoga u šta verujete. Ovaj elipsoid se ne brani, upravo sada, od žaljenja vrednih pojedinaca kao što su Tramp i srpski Vođica, već se bori za očuvanje politike kao materijalizacije ideološkog spektra. Mekejn, taj romantični relikt prošlosti („trpeo je bol sa stoičkom tišinom koja je nekada krasila američkog muškarca“, kaže njegova ćerka), je držao da je za Republikansku partiju bolje da izgubi predsedničke izbore i zatim pronađe svoju zalutalu dušu, nego da pobedi nepovratno se pretvorivši u scenografiju rijaliti zvezde.

Najvažnije, Mekejna nije bilo sramota da kaže šta jeste i da razume i poštuje ono što nije. Bio je konzervativan do srži i kada je gorepomenuta ćerka pala sa konja i nagnječila određeni broj kostiju sledećeg dana ju je, i pored plakanja i protesta, naterao da se ponovo popne.

„Ništa te neće slomiti“, rekao je. Bajden bi, pretpostavljam, ispisao dete sa časova jahanja pre nego što skrši vrat. Ali, razgovor je bio njihova droga, ozbiljan ili šaljiv, i voleli su da peckaju jedan drugog onako kako to jedino sme da se radi, kao dvojica jednakih. Ukoliko pomišljate da je sve ovo previše afirmativno, podsećam da je Mekejn lično pritiskao dugme da bi bacao bombe na vojne mete i te bombe su, kako to neizbežno biva, često ubijale civile, dok je Bajden to isto radio podizanjem ruke u skupštinskoj sali. U stvarnom svetu nema svetaca, i to valja znati svakog retkog puta kada se pojavi „neki novi čovek“.

Kao kontrast, jedan simptomatični nastup odlazećeg američkog predsednika. U maju ove godine, u Belu kuću su došli predstavnici Američkog udruženja medicinskih tehničara. Bili su postrojeni oko velikog stola i dobili tek malo uljudniji tretman od onog ukazanog balkanskim kolonijalnim upraviteljima nekoliko meseci kasnije. Medicinska sestra je prijavila da je snabdevanje opremom sporadično i dobila predsednikov odgovor, „U početku nismo imali ništa. Ormari su bili prazni. Police su bile prazne.

Ništa nismo imali jer nam je to ostavila prethodna administracija“. Kasnije, predsednik udruženja, crnac ozbiljnog glasa i autoritativnog izgleda, primećuje da ga brine posttraumatski stres od kojeg će zdravstveni radnici patiti, jer se suočavaju sa tri ili četiri puta više smrtnih slučajeva nego što je uobičajneo.

„Ima puno smrti, bez sumnje“, reče predsednik SAD, „s tim u vezi, hoćete li da podelite okolo ova penkala?“, i poče da ih trapavo grabi iz drvene kutije na moćničkom stolu. Ima ljudi koji započnu novi rat svaki put kada otvore usta.