franceFoto: IMDB

28. Festival evropskog filma Palić; Frans (France); Režija i scenario: Bruno Dimon; Zemlja: Francuska/Nemačka/Italija/Belgija, 2021.

Projekcija jednog filma je kasnila pola sata, što je gledanje učinilo besmislenim jer se zatim ne bi moglo stići na sledeći, film iz sus(j)edne nam zemlje i takmičarskog programa. O tom filmu se, pak, ne može pisati iz lustracionih razloga pošto se na špici nenanadano pojavilo ime Lazara Ristovskog kao producenta.

Izbor je, stoga, sveden na tri naslova – britanski „Dnevnik iz Guantanama“ („The Mauritanian“) Kevina Mekdonalda, norveški, u Kanu nedavno nagrađivani, “Najgora osoba na svetu“ („Verdens verste menneske“) Joakima Trira i film „Frans“, čiji podaci se nalaze u uvodu teksta.

Zanimljivo, prva dva filma, kojima ću se možda posvetiti u nekom od narednih tekstova, mirne savesti mogu da preporučim kao izvor prijatne gledalačke večeri (koliko su već, je li, zatvorska tortura ili umiranje od kancera prijatni) dok sam oko trećeg, današnjeg izbora, i dalje prilično ambivalentan.

Naime, američki i evropski kritičari koji su gledali film na kanskom festivalu nisu oduševljeni, i „Frans“ je dobio salve zvižduka, uz poneki aplauz iz ćoška sale, na projekciji za novinare. Slično, i posle projekcije u Subotici, srpski novinari i kritičari su bili besni, dok ja nisam baš aplaudirao ali sam se stidljivo protivio masovnom mišljenju.

Radni naslov filma bio je „Par ce demi-clair matin“ („Na polu bistro jutro“), što je naslov zbirke eseja francuskog pisca, socijaliste, hrišćanina sa početka 20. veka Šarla Pegija. Dotični Pegi bio je čovek izražene unutrašnje borbe, posvećeni branitelj Alfreda Drajfusa u pariškim intelektualnim krugovima, u isto vreme opsednut ličnošću Jovanke Orleanke.

Socijalizam, sve do smrti u bici na Marni, nije napustio, dok nije mogao da se pomiri sa činjenicom da borbu za prava potlačenih usmeravaju upravo ljudi potekli iz redova buržoaskih tlačitelja. Da ne dužim, Pegi je bio omiljeni pisac i Šarla de Gola i nekih članova višijevskog kolaboracionističkog režima.

Inspiracija autora filma, dakle, mogla bi poticati iz sukobljenih ideja (katkad u jednoj osobi) koje vremenom postaju izvor subjektivnih tumačenja.

Same ideje bivaju zaboravljene dok višedecenijsko dodavanje novih slojeva tumačenja na koncu umesto spektra slobodnih misli tvori društvo nihilizma.

Frans de Meur (gramatički ne sasvim tačno, njeno ime bi se moglo prevesti kao Francuska Umrlih – ja sam je barem ceo film tako gledao) je televizijska zvezda političkog novinarstva. Ona, pomalo neodgovarajuće realnosti, pokriva sve postojeće forme – vodi večernju dijalošku emisiju, pravi reportaže iz ratnih područja, posećuje najvažnije konferencije za medije.

Radi se, verovatno, o komentaru osvajanja javnog prostora, gde prisustvo nadjačava sadržaj. Jedino je važno biti u krupnom planu. U prvoj sceni Frans (Lea Sejdu) sedi u prvom redu Makronove konferencije za medije, i od njega biva odabrana da postavi početno pitanje (izvedeno montažom igranog i dokumentarnog materijala).

Dok Makron odgovara, Fransina asistentkinja/producentkinja Lu joj iz ugla sale indiskretnom mimikom predstavlja oralni seks (jer će svi, pohvalno po Frans, pomisliti da se takve radnje odvijaju između nje i predsednika).

Lu (stand up komičarka imena Blanš Gardan) kroz scene varira od drugarske vulgarnosti do požrtvovanja prema glavnoj junakinji, no, kada Frans reši da malo ili trajno odmori od medijskog cirkusa, Lu je neće odvraćati ili pratiti već će istog sekunda preći na nove radne zadatke u medijskoj kući.

Svet u kojem se vernost i intimnost brišu i nestaju u trenutku prestanka uzdizanja, kada ajkula prestaje da pliva i umire? No, preskačem fabulu.

U studiju, Frans „roštilja“ desničarskog sagovornika koji umešno brani koaliciju evrofilskih protivnika Evropske unije, da bi u drugoj emisiji bila medijator svađe između liberalnog i konzervativnog gosta (kada se kamere ugase, naravno, sukob se stiša – i dalje nisu prijatelji, valja naglasiti – i njih dvojica ćaskajući krenu ka izlaznim vratima).

Da li je Frans „levo“ ili „desno“, pitaće je jedna otmena dama na večeri korporativne filantropije, i spasonosno požuriti ka sledećoj fascinaciji ne sačekavši odgovor.

Na terenu, Frans pravi reportažu o nekakvoj bliskoistočnoj miliciji koja se bori protiv islamista, posle uzimanja izjava tvoreći mizanscen i kadrove zgodne za montažu („Gledaj malo gore“, „Ti, prođi polako pored kamere“). Satira? Zapravo, „Frans“ (mislim da bi srpski naslov trebalo da bude „Francuska“) je pre parodija satire koju smo ostavili u prošlim vremenima kada je bilo svrhe otvoreno izvrgavati društvene anomalije ruglu.

Stoga, kada Frans kolima udari francuskog arapina na mopedu, njena kasnija kriza savesti nema direktan emotivni uticaj na gledaoca (nanjušili smo, dakle, i sloj parodije moraliteta). Jer, koga je udarila? Politički nekorektno, momak je blizu mentalne zaostalosti (pri tome, odbojan), dok je njegova porodica toliko servilna i oduševljena što im u kuću dolazi bela zvezda da vam gotovo dođe da skrenete pogled od sramote.

Lea Sejdu ima neobičan glumački zadatak. Radi se o liku koji u prvoj trećini filma daje naznake skorog nervnog sloma, da bi kada se isti desi puno minuta provela plačući, i kroz sve to publika ne bi trebalo da sa njom saoseća. Na temu glume, kada Frans konačno završi u sanatorijumu nalik onom iz „Čarobnog brega“, tokom sunčanja na terasi moraće da istrpi besmisleni logoreični napad pacijentkinje iz Nemačke.

Učitajte šta god želite dok Julijana Koler na svom jednoscenskom, raspričanom liku primenjuje isti ton koji je koristila kao Eva Braun u „Padu“. Učitajte takođe šta god želite glede Fransinog stana sa crnim zidovima i barokno hiperrealističnim slikama koji u jednom trenutku boli od kiča dok u sledećem postaje prostor toliko bizarno privlačan da bi ga bilo bolno napustiti.

Možda i ja gubim razum, ali što više razmišljam o ovom filmu, sve mi se više sviđa. Ipak, parafrazirajmo Radovana Trećeg: „Odličan je, vrlo je dobar, odličan je, dosta dobar… samo je dosadan, jebeš mu…“.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.