Podneva na Trgu Marksa, Engelsa i Pašića 1Foto: Privatna arhiva

Retko izlazim sa novinarskih i svih ostalih projekcija na filmskim festivalima, uglavnom iz straha da neću imati dovoljno popunjen rezervoar odgledanih filmova da bi se mogao napraviti izbor za nekoliko tekstova. Pretprošle subote, ipak, posle petnaestak minuta filma „Afterwater“ Daneta Komljena, zaključio sam da je život prekratak, predugačak, previše lep ili previše ružan za besciljno potrošenih sat i po. Usput, nije li ime Dane Komljen savršeno za umetnika, donoseći utisak da bi o opusu tog čoveka trebalo nešto znati?

Kada sam se spustio niz stepenice, do hola Doma sindikata, shvatio sam da hostese i hostesani u uzanoj odeći obavljaju poslednje pripreme za skupštinu Jedinstvene Srbije koja će se, očigledno, uskoro odigrati u velikoj sali.

Prošao sam pored policajaca sa labradorima koji njuškaju potencijalne eksplozivne naprave. Ispred, prizor prvih, valjda, delegata koji su organizovano prelazili ulicu kod Borbe naterala me da se vratim u hol i sednem u kafić, pretvarajući se da sam nekakva slučajna mušterija, a ne bednik koji eksploatiše tuđu nesreću kako bi napisao par hiljada slovnih znakova.

Kada sam već počeo da se pitam da li je ipak bilo mudrije da do kraja „odrobijam“ tu elitističku umetnost Daneta Komljena, počeli su da pristižu, na stotine njih, sprovedeni iz autobusa kojima su dovezeni. Muškarci sa trbusima i podvaljcima, puno žena sa jarko crvenom kosom (srednje dužine ka kratkoj), cele porodice sa sitnom decom… Sredovečnost je bila dominantno godište učesnika.

Više od polovine muškaraca bilo je u trenerkama jer, dug je put, dugo je zatim i sedenje u Domu sindikata, a posle će se, pretpostavljam, i sesti u kafanu, na lični račun ili sa milošću „3000 za gospodina“ gazde.

Za sto pored mog sela je bosanska scenaristkinja, koautorka najnovijeg filma iz tematskog opsega „Srbin me je silovao/upucao/provocirao neprikladnim alegorijama i litotama, i sada smo se slučajno sreli u doba posttranzicije“ (po imenima, reklo bi se da ovaj put srpska glumica igra Muslimanku, a muslimanski glumac Srbina; što bi rekli Anglosaksonci, „baby steps“).

Scenaristkinja je pila kafu, čekajući, možda, festivalski intervju u kojem će govoriti o paralelnim potrebama za priznavanjem zločina i oprostom. Nije znala ko promiče na par metara od nje, a i da jeste ne verujem da bi je zanimalo.

Nije znala da za susednim stolom sedi neko ko zna i njih i nju, neko ko upravo po glavi vrti reči nalik šifri: „hostese za bunganje, narod za vodanje“. Odgovor na lozinku mogao bi biti: „Plava riba, kljukana dinastija“, pomislih dok su poslednji popunjači sedišta ulazili u salu.

A onda sam se setio jedne večeri 2004. godine, kada je u vestima televizije B92 prikazan prilog o osnivačkoj skupštini Jedinstvene Srbije. Novinar je prilazio prisutnima i – oblizujući se kao maca pred ulovljenim puhom, verovatno – pitao ih: „Da li je Jedinstvena Srbija levo ili desno na političkom spektru?“. Kakvo je to samo bilo „mukanje“ upitanih, kakvo širenje očiju kao da ih je prepao množenjem dvocifrenih brojeva. I kako smo se samo smejali njihovoj neukosti pomešanoj sa oportunizmom, iz naše umivene pozicije ljudi koji znaju šta je to litota. Više se baš i ne smejemo.

Ne smeju se, takođe, ni profesori koji su ispred Doma sindikata protestovali nedelju dana kasnije, od kojih neki svakako pokušavaju svoje učenike da nauče koje su odlike levog a koje desnog političkog spektra, kao da će im to saznanje u životu biti korisno. Tog dana gledao sam na novinarskoj projekciji film „Kit“, čiji je glavni lik profesor koji gimanzijalcima drži „onlajn“ kurseve pisanja eseja.

U jednom trenutku im, u stanju rastrojstva ili prosvetljenja, napiše grupni mejl: „Zajebite format! Zajebite zadate teme! Dajte mi nešto iskreno!“. Iskrenost, a? Profesori su se okupili, znamo, zbog redosleda događaja u kojem su: trojica sedamnaestogodišnjaka izmakli stolicu njihovoj koleginici, u želji da je ismevaju putem društvenih mreža; ona je ostala u učionici do kraja časa; najavljeno je njihovo isključenje iz škole; jedan od trojice ima dijagnozu psihičkog poremećaja; njegov otac se ne izvinjava profesorki već najavljuje tužbu školi; majka je odavno poginula u saobraćajnoj nesreći, i otac se sam stara o brojnoj porodici; na kraju, pod pritiskom javnosti su isključeni iz škole a otac je nekoliko dana kasnije odveo u bolnicu sina koji je pokušao da izvrši samoubistvo.

Na portalima, komentari na sve ove vesti prikazuju društvo u kojem više niko ne veruje ni u šta, osim da je laž postala jedina izvesnost. Ko je kriv za to? Jerotije Pantić i svastikin but? Nešto me užasno žulja u tom televizijskom prilogu iz 2004. godine, možda ta nadmenost manjine koja nije shvatala da je svaki trenutak svoje moći upravljanja morala da iskoristi na najpametniji mogući način. Jer, peščani sat je odavno bio okrenut.

Hodao sam pored okupljenih prosvetnih radnika, čitao transparente i tražio učiteljicu svog deteta. Imao sam potrebu da je vidim i da joj se javim. Znam da je bila tu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.