Post-film

„Za koga pišete? Ta ko su oni?

Dosada jednog amo goni,

drugi se s masnog ručka k nama gega

pogleda tupa i stomaka sita,

a neko stiže – najgore od svega! –

tek pošto novine iščita.“

Aleksandar Sokurov čudna je zverka. U „Molohu“, delu čije bi prirodno mesto postojanja pre bilo neka velika a eksperimentalna nemačka pozorišna scena nego filmska traka, dao je sve od sebe da u ličnostima Hitlera i članova njegovog unutrašnjeg kruga pronađe bunjuelovsko-pajtonovski apsurdni humor, dok je „Fausta“, nominalno tragediju a zapravo tekst tokom čijeg čitanja neprestano hvatate sebe u osmehu, sistematski, barem na planu dijaloga, oslobodio bilo kakvog comic reliefa. Zapravo, Sokurovljev „Faust“, u okviru moguće megalomanske autorove pomisli da će jednog dana, za nekih pedeset godina, biti stavljen u ravnopravno društvo sa Kristoferom Marlouom i Tomasom Manom, pre je još jedna interpretacija legende nego filmska adaptacija, najpoznatije, Geteove verzije. Da navedemo, ipak, neke očigledne razlike… Priča je, umesto u XV, smeštena u XIX vek, što eliminiše neke zgodne istorijske osobenosti kao što je apokaliptična opasnost kuge, npr., i, u isto vreme, čini da Faustovi obdukcijski eksperimenti ne budu toliko inovativni, pa i sam Faust prestaje da bude poseban i postaje običan, mali čovek kojeg zanimaju odgovori na velika pitanja. Mefistofeles je više nego prisutan, ali u krajnje modifikovanom obliku, odvratan, neka vrsta nadrealne cirkuske nakaze sa polnim organima na mestu gde standardna manifestacija nečastivog ima rep. Liku je čak data i svetovna funkcija, pa je potpisan kao Zelenaš, što, uz određenu fizionomiju lica, može navesti na izvesne anti-semitske implikacije, ali hajde da ne idemo u tom pravcu. Želja za apsolutnim znanjem koje znači moć, koja tera glavni lik ka predelima duše u koje je opasno zalaziti, opravdava uključivanje „Fausta“ u tetralogiju koju još čine priče o Hitleru, Lenjinu i Hirohitu. No, da upotrebim pozorišnu teoriju, Sokurov se na neki način bavi post-filmom, pa se tako čini da glavni likovi „Moloha“ i „Taurusa“ ne prelaze apsolutno nikakav put od tačke A do tačke B, dok se u slučaju „Sunca“ barem razvija neka vrsta empatije koju publika oseća prema protagonisti. „Faust“ je, ipak, uz svu besmislenu raspričanost i pripovedačku nekomunikativnost, film koji ima svoj početak i kraj, a valjalo bi i istaći prisustvo desetak zaista fascinantnih kadrova uslikanih od strane francuskog direktora fotografije čiji prethodni radovi uključuju „Ameliju Pulen“ ili pretposlednji deo serijala o Hariju Poteru. Svakakvi nivoi „konceptualisanja“ su ovde na delu i ne bi trebalo zaboraviti da se među Sokurovljevim delima nalazi i „Ruski kovčeg“, jedan od retkih bioskopskih, da kažemo komercijalnih, filmova snimljenih u jednom kadru.

* * *

Khm, „… i veliki pesnik Gete nekada je…“. Švedski „Play“ Rubena Estlunda zapravo je neka vrsta reenactmenta istinitog događaja tokom kojeg je grupa od nekoliko crnih Šveđana starosti od 12 do 14 godina obmanula i lišila iPoda, mobilnih telefona, čak i jednog klarineta, trojicu svojih belih vršnjaka. Zaista, nazvati ovaj rad igranim filmom verovatno bi bilo neprimereno, mada, van događaja koje pratimo, postoje neke naznake dramaturgije, pa je tako radnja presecana, i u vezi sa „Faustom“ pominjanim, comic reliefom koji ovde čini anegdota iz metroa tokom koje birokratizovano društvo pokušava da se izbori sa misteriozno napuštenom drvenom kolevkom. Iako možda nije istinski film, dvosatni „Play“, sačinjen od u proseku petominutnih statičnih kadrova, više je nego zanimljiva vežba koju bi roditelji mogli da puštaju svojoj deci kada na pragu adolescencije počnu da se kreću gradom bez pratnje odraslih, izlažući se tako svakakvim opasnostima i potencijalnim poniženjima. Istinita, da kažemo, „crno-hronična“ prevara počinje kada jedan dečak prilazi svojoj žrtvi („ovci“), pitajući je koliko je sati. Kada „ovca“ izvadi mobilni telefon prevarant primeti da je uređaj izgreban na istom mestu kao i nedavno ukradeni telefon njegovog brata, nakon čega prevaranti počinju da vodaju svoje žrtve po gradu, tražeći nepostojećeg brata koji bi utvrdio poreklo telefona, konačno ih, kroz bezobzirnu opkladu u kojoj može biti samo jednog pobednika, lišavajući i svega drugog što ima neku vrednost. Rasni aspekt je nešto što prvo zaokuplja pažnju. Mali beli Šveđani iz srednje klase od samog početka su uplašeni komunikacijom sa svojim crnim sugrađanima i stavljaju se u podatni položaj nekoga ko sluša komande. Odrasli, od kojih u par navrata žrtve traže pomoć, ili su nezainteresovani i sve odbacuju kao dečji nesporazum, ili zauzimaju agresivan politički korektan stav snishodljivog gledanja na crnu decu iz ekonomski ugroženih slojeva. Reditelj vešto manipuliše publikom (u sali su se konstantno mogle čuti „c, c, c…“ ili „strašno“ reakcije) i vi, zaista, konstantno imate nagon da opalite šamar nekom od tih malih bilmeza ili uputite strateški šut u pozadinu nekoj od njihovih žrtava kako bi se jadne budale osvestile iz hipnoze i počele da beže, ili viču u pomoć, ili pretvaraju da ima infarkt kako bi okrenuo igru u svoju korist. Naravno, takva reakcija potiče iz naše sopstvene sramote koja dolazi iz straha da bismo upravo mi bili ta prevarena strana. Da se ne lažemo, odrasti na Dorćolu i naigrati se fudbala i basketa sa malim Romima je jedno, a susresti se sa pravim mangupima nešto sasvim drugo, i publika u sali to sasvim dobro ume da prepozna.