Prelazak preko granice

Negde oko polovine „Ajvara“ pomislio sam, „bolje da ne pišem o ovome“. Suprotno čestom mišljenju o ljudima koji prenose svoje utiske o filmu u pisanoj formi (barem onom delu koji zapravo razmišlja dok piše), unižavanje nečijeg napornog rada uglavnom ne predstavlja zadovoljavajuće provedenih nekoliko sati (priznajem, ponekad sam grešan, kao u slučaju „Kralja Petra Prvog“, mada više zbog „neko mora“ igle u zadnjicu).

A „Ajvar“ u svojoj prvoj trećini daje materijal samo za unižavanje. Ipak, srećom za film i srećom za ovaj tekst, načinio sam početničku grešku. Naime, postoje filmovi poput „Lovca ne jelene“ ili „Melanholije“ (ako proširimo dramsku analizu na pozorište, „Trg heroja“ Tomasa Bernharda pada na pamet) koji svesno testiraju strpljenje gledaoca gradeći svoje zdanje ciglu po ciglu. Pojedinačne cigle, naravno, nije preterano inspirativno gledati ali, u teoriji, na polovini poduhvata trebalo bi da se počnu nazirati konture arhitektonskog projekta, sve do poslednje cigle koja, postavljena na pravo mesto, ili zapušivši najkritičniju statičku rupu, tvori unikatno zdanje.

Radi se o rizičnoj igri koja u „Lovcu na jelene“ ili „Trgu heroja“ uspeva u potpunosti, u „Melanholiji“ ne baš toliko. No, čini se da postupak – transformacija banalnog u univerzalno relevantno – biva primenjen samo u slučajevima hvatanja u koštac sa velikom temom. Ima li je „Ajvar“?

Vida (Nataša Ninković) i Bane (Sergej Trifunović) par su četrdeset-i-nešto-godišnjaka, sa pedesetim koje će ih mučki zaskočiti baš kad im se ne nadaju, programer i prevoditeljka sa domom u Stokholmu. Bane je na površini žovijalan, Vida i spolja i unutra na pragu depresije čija vrata drži zatvorena spregom odnedavnih poseta psihoanalitičaru i opsesivnog održavanja životnog prostora. U pauzama između dva negativna testa trudnoće, Vida na društvenoj mreži obigrava oko profila simpatije iz mladosti (fotografski opremljenog Igorom Milanovićem – čini se da je rediteljka tragala za uzornim, gotovo idealizovanim primerkom muškog roda) dok je Bane u takođe virtuelnom odnosu sa nedefinisanom mladom ženom.

I onda sledi uskršnja poseta rodnom kraju: doručak kod Vidine majke (Vesna Čipčić), porodični ručak kod Banetovih roditelja (Branka Petrić i Miki Krstović), večera sa Banetovim najboljim prijateljem i njegovom ženom (Gordan Kičić i Aleksandra Janković, predivno gnusni) u skupom restoranu za BNV klijentelu, Vidine popodnevne kafe sa najboljom drugaricom (Paulina Manov), normalnom, pristojnom i ponovo trudnom… Skoro svi sporedni likovi su tipovi na tragu karikature (zagrade sa imenima glumaca nisu bile nasumične već su detaljno prikazale semiotički bezbednu podelu uloga): Banetov brat – gej intelektualac; sestra sa puno dece; otac – drugi alfa mužjak u filmu, nakon nepomičnog Milanovića; najbolji prijatelj – pobednik tranzicije („stavi račun na firmu“); njegova žena – sredovečna plastična lutka u unapred izgubljenom ratu sa dvadesetogodišnjim plastičnim lutkama… Dakle, pred nama defiluje svakodnevni ljudski ansambl, sa jednim izuzetkom. Vidina majka penzionerka je koja odbija kuvanje kao prihvatljiv način provođenja vremena i svuda sa sobom nosi urnu sa pepelom muža.

Moguće je da je tokom pisanja scenarija, sistemski ili instinktivno, prepoznat oblak trivijalnosti koji preti da umesto da služi kao kulisa, potpuno prekrije i uguši dvojac glavnih junaka (a što mu je i cilj, ali radi se o igri koja zahteva fino podešavanje – stoga, žena sa urnom kao neophodan dramski uljez ili iskakanje iz očekivanog). Konačno, nakon za gledanje napornih sat vremena (da ne bude pogrešno shvaćeno, publika se smejala „sergejizmima“, psovkama, „ovo se i meni dogodilo“ situacijama…) večera sa pomenutim pobednicima tranzicije, za javnost uzornim bračnim parom (sinovi im se zovu Konstantin i Dositej), intimno korumpiranim, praznim, previše glupim da shvate koliko su nesrećni u svojoj finansijskoj moći, kap je koja preliva čašu i tera Vidu i Baneta na delanje. Nešto se mora poraditi po pitanju ostatka života, tj. njihova veza mora otići… negde.

A kako su njih dvoje suštinski različiti ljudi (društvenjak i prirodnjak, Užice i Čubura, povučenost i ekstrovertnost), kada takvoj vezi dodate nedostatak deteta, seksa, za kućnu atmosferu zdravog brbljanja i sudara stavova, te moguće prevare, digitalne ili materijalne, ozbiljno preispitivanje veze može se pokazati pogubnim.

„Ajvar“, bez obzira na naslov (a koji može poslužiti i kao simbolički alat za razmišljanje u drugom, intimnom pravcu – jelo koje više nema svežinu ali je spravljeno da traje), nije film o emigraciji. Dvoje glavnih junaka prošli bi slično i da nisu otišli u predele večnog dana i noći. Može se, ipak, polemisati da ih je Skandinavija, tiho i podmuklo, unapredila i osposobila za rešavanje problema, za hrabro pretvaranje stanja u delanje (kad smo već kod toga, film je, verovatno neminovno, prenaseljen festivalskim „stanje na stanje“ montažnim rezovima). Uz to, u povremenim posetama bivšem domu, Vida i Bane imaju privilegiju da vide koncentrat laži koje bi valjalo odstraniti, te retke spontanosti koja se mora pustiti u etar, šta god bila posledica.

NJihov život se, na neki način, jednom ili dvaput godišnje pretvara u višednevnu srpsku komediju za široke narodne mase. Sve dok ne reše da je kucnuo poslednji čas za promenu žanra. Na kraju, „Ajvar“ je jedan od filmova (poslednji takav je bio američki art-horor „Oči moje majke“) koji uspevaju da me prenesu iz stanja „izlazim iz sale“ do toga da par dana kasnije idemo okolo i preporučujem ih za gledanje. Istina, ne bilo kakvo gledanje, već ono koje, kao ljubav, zahteva strpljenje.