„Ja znam kad je Kuzmanović došao, ja-to-neću-moći-da-zaboravim… To je šou bio. Znači… to je bio šou. On… E, a dečko dobar da ga ma’eš na ‘leb. I još nije znao, znaš, dobar… dobro nije znao srpski i nije znao ove… Znaš, mangupi su to, e… Ne moš’ ti… Moraš dođeš pripremljen. Nema… Uhvate te, između dve i čet’ri vatre ti je to… Jedni s’ ove strane, drugi s’ ove strane… Ti, dok ne odgovoriš na ovo, ovaj ti već zada zadatak sa ove strane…“

Nikola Žigić, u televizijskom intervjuu, 2010.

„Biti spreman, to je sve.“

Viljem Šekspir, „Hamlet“, oko 1600.

Prošlog proleća, u pokušaju da se iz naselja Višnjička banja kolima vratim do centra grada, na ključnoj raskrsnici kotrljanje mi je zaustavilo stotinak ljudi (u zimskim jaknama, pošto je bilo hladno te večeri, tako da ih je možda bilo petoro koji se stalno kreću stvarajući optičku varku). Bili su umereno grupisani na sredini raskrsnice, sa decom koja su tu igrala i fudbal. Mogao sam da se vratim i veoma okolnim putem zaobiđem raskrsnicu ali, znate već, pobuna je kao atomsko zračenje, prodire i buši rupe duboko u vama i gotovo je nemoguće sačuvati se, u ovom slučaju buntovnicima dodati još jedno telo kao pomoć.

Usput, znao sam unapred šta bi morao biti cilj pobune, pritisak na gradske vlasti da urede jedinu GSP liniju koja povezuje Višnjičku ulicu sa Višnjičkom banjom i dalje, višespratnim i prizemnim kućama do groblja Lešće. Naime, sistem nije postojao, dešavalo se da odmah posle dobro nakrcanog autobusa prođe još jedan, ni za koga, pa zatim sat vremena nema novih, uz česte slučajeve izbacivanja putnika iz samo za ulice bez uspona ispravnih autobusa da se pola sata kroz snežne trotoare probijaju uzbrdo do toplog doma i uživanja u Uelbeku ili rijalitijima. E, pa, stotinak od tridesetak hiljada žitelja ugroženog područja rešilo je da je bilo dosta mazohizma te su započeli jednosatne blokade svakog vikenda. Na onoj kojoj sam prisustvovao bilo je razigrano i vozači su ili čekali da se blokada završi ili koristili obilazni pravac.

Jedna mlada žena, jer uvek mora da se nađe neko takav, pokušala je da prođe uz upotrebu umerene sile i, nakon što je sprečena, počela da viče da „ona nije iz tog kraja!“, „kakve to ima veze sa njom?!“ i tome slično… Uvek mi je zanimljivo analiziranje fenomena, u ovom slučaju duboko ukorenjeno nerazumevanje aktivizma. Nema, naravno, nikakve veze da li je iz Višnjičke banje ili putnica namernica iz pustinje Gobi, žrtva za opšte dobro mora biti podneta. I, kada je videla da agresijom neće proći, počela je da kuka kako vozi dete… negde, nakon čega su je propustili. Da li je bilo teško odmah lepo zamoliti, pre gurkanja pešaka?

Policija se pojavila, obaveštena da je javni red uznemiren, i nakon što je neko vreme čekala naređenje o postupanju, glavni od prisutnih drugova u plavom prišao je grupi da bi uspostavio konstruktivni dijalog. Razmena mišljenja je tekla sasvim civilizovano te se većina građana okupila oko predstavnika sistema da bi čuli kako će razvoj događaja izgledati. Vozači, videvši priliku, počinju da prolaze kroz očišćenu raskrsnicu i tada se dešava jedan od onih momenata zbog kojih bi bilo teško emigrirati.

Građanin, do četrdeset godina starosti, videvši šta se dešava, izgovara, „LJudi, rade nas na foru!“, pri tome svestan da namerne fore nema, već je kratkotrajni prekid blokade posledica manjka organizacije. Kako god, radi se o pojedincu izoštrenom za borbu protiv „fora“, dostojnom protivniku svakog sistema baziranog na neprestanoj prevari. Ipak, usamljen je, jedan od stotinu boraca u ime desetine hiljada ućutanih koji trpe isto nasilje.

Najavljeni sat blokade je ubrzo istekao, sledećeg vikenda bila je još jedna, sa „forama“ ili bez, ne bih znao, da bi ubrzo sve bilo okončano ne sa, što kaže pesma, „praskom već jecajem“.

Šta je bilo posle? Autobuski saobraćaj nastavio se bez poboljšanja, dok su gradske/opštinske vlasti, reklamirajući svoju agilnost i, pretpostavljam, odvajajući ko zna za koga protivpravnu korist, u Višnjičkoj banji počele rekonstrukciju dečjeg igrališta izgrađenog pre pet godina i nisu je završile već tri meseca (otkopavaju se i zatrpavaju rupe, postavljaju i skidaju ploče, pa ponovo).

A onda će ih sve, za pola godine, i vozače raspadnutih autobusa, i građane kojima nije bilo zanimljivo da prekidaju varenje nedeljnog ručka i prave cirkus po raskrsnici, sačekati uzbrdica zatrpana tankim slojem snežnih padavina…