Sve nesrećne porodice…

Koko-di Koko-da, režija i scenario: Johanes Niholm, zemlja: Švedska/Danska.

Bong Đun Ho, koji je filmom „Domaćin“ („Gwoemul“/“The Host“, 2006.) načinio globalni proboj, autor je jednog od stotinak filmova do sada snimljenih u XXI veku sa trajnom relevantnošću. Radi se o „Ledolomcu“ („Snowpiercer“, 2013), SF alegoriji/metafori u kojoj je, nakon nekakve kataklizme i novog ledenog doba, celokupno preostalo čovečanstvo nastanjeno u vozu što beskonačno, i jedino na taj način samoodrživo, kruži oko planete.

Kris Evans („Kapetan Amerika“, neprepoznatljiv ispod dvonedeljne brade i vunene kape) vodio je malu i odrpanu ekipu u juriš od poslednjeg vagona do lokomotive, usput nam gadeći klasni sistem. Rizikujući da otkrijem kraj, mogu reći da je u maloj i ne toliko odrpanoj ekipi gledalaca filma pokrenuo diskusiju: može li zajednica doći do takve korumpiranosti da je jedino što zaslužuje potpuno uništenje, pri čemu ono malo preživelih ostaje sa tek teoretskim izgledima za nastavak postojanja, u nultoj tački društvene evolucije?

Porodicu Kim, kvartet glavnih junaka filma „Parazit“ (najbolji film ovogodišnjeg Kanskog festivala), čine otac, čovek stotina kratkotrajnih poslova, majka, bivša bacačica kladiva (o tome svedoče fotografija u sportskoj akciji i medalja koje vise na zidu), sin, sa okvirnim snom o konačnom upisivanju fakulteta, i ćerka, devojka umetničke „žice“ ali bez jasne ambicije. Kimovi su lumpen-proleteri, skloni sitnom kriminalu ili prekršajima (valja reći da ne kradu po radnjama). Što je bitno, radi se o lepim (dobro, na ocu i majci se naziru posledice života na margini) i inteligentnim ljudima.

Radnja počinje kada sinovljev prijatelj, student koji odlazi iz Koreje, predlaže mladom Kimu da preuzme privatne časove engleskog jezika koje daje gimnazijalki, ćerki bogataša, vlasnika informatičke kompanije. „Ali, ja ne studiram“, zabrinut je naš junak. „Gledaj, već četiri godine izlaziš na prijemni ispit, što znači da si obrazovaniji od svih pijanaca koji za to vreme ni ne idu na predavanja“, razumno odgovara drugar. Zatim, sestra, rekosmo, talentovana za umetnost, izrađuje falsifikat diplome i njen brat, odlazeći na novi posao, kaže ponosnim roditeljima, „Ne gledam na ovaj papir kao na falsifikat, već na najavu nečega što će se dogoditi sledeće godine“. A lepo je mogao da skokne do Sava centra… Ah, da, taj papir podjednake vrednosti kao falsifikat bi morao još i da plati.

Bogataši se, u svojoj malograđanskoj beslovesnosti, ispostavljaju kao plodno tlo za dobro osmišljenu laž („Poznajem jednu devojku koja je završila fakultet u Ilinoisu“, „Ilinoisu? Pričajte mi još“) i, postepeno, svi članovi porodice Kim postaju njihovi uposlenici (naravno, krijući međusobne krvne veze), izbacujući iz vile prethodnog šofera i kućepaziteljku. Ne bih dalje da razotkrivam fabulu ali mislim da je svakom ko je gledao prethodne filmove autora, a trebalo bi da bude i većini drugih, jasno da će ova korejska „Tesna koža“ u svojoj drugoj polovini postati krvava, usput dobivši svrhu postojanja. Srpska „Tesna koža“ se, setimo se, takođe završava eksplozijom nasilja, kako bi svaki čistokrvni horor i trebalo da se okonča.

***

Tročlana švedska porodica na letnjem je proputovanju danskim priobaljem. Devojčica, dan pre osmog rođendana, za poklon dobija tradicionalnu muzičku kutiju koja svira u originalu francusku dečju pesmicu, prihvaćenu i u skandinavskim zemljama, o petlu koji je uginuo i više neće pevati „koko-di, koko-da“ (da, iznenađujuća tematika za nešto u nameri bezbrižno). Majka se u restoranu otruje školjkama i na tom mestu bi valjalo posvetiti se detaljima koji, između ostalog, čine film dobrim, možda i najboljim od desetak koje sam gledao u Sarajevu.

Recimo, kada dođe hitna pomoć i počne da stručno radi svoj posao, majka bolničarki kaže, „nisam ranije imala problem sa školjkama ali ove jesu imale čudan ukus“, na šta dobija odgovor, „alergijska reakcija može da se dogodi kada nešto jedete drugi ili dvadeseti put“. Dakle, detalj koji ostaje sam za sebe bitan, tvoreći stvarnost: bolničarka, suočena sa strancima, podsvesno oslobađa domaći restoran odgovornosti. Ujutru, u bolnici, alergijska reakcija, koja je, uskoro ćemo shvatiti, bila opravdana odbrana organizma, prolazi, ali devojčica koja nije pokazivala nikakve simptome je mrtva. Prisustvujemo roditeljskom košmaru, trenutnom prelazu iz sreće u pakao, nakon čega smo izloženi pozorištu senki sa zekama koje sahranjuju svog malog zeku. Film, jasno je, hoda po žici eksploatacije tuge i manipulisanja publikom.

Tri godine kasnije, zatičemo dvojac u kolima, na putu ka zoni za kampovanje. Svađa je postala boja njihovog odnosa, dok su osuđeni jedno na drugo, jedine koji mogu da podnesu razmere suzbijene tuge. I, onda, počinje „Dan mrmota“, sa likovima oslikanim na muzičkoj kutiji koji oživljavaju dobijajući zlokobna svojstva (klovn postaje mefistovska prikaza, devojčica – veštica, dobroćudni džin – pa, i dalje je džin ali sada lišen bilo čega ljudskog) i kinje i ubijaju naše junake u ponovljenim, svaki put maštovito drugačijim kratkim scenarijima. Publika je, valja reći, bila u donekle odbojnom raspoloženju, što pripisujem gubitku identifikacije. Naime, kada vaši kratkotrajni filmski dvojnici bivaju više puta okončani, nakon čega ožive samo da bi završili na još gori način, možete se osetiti prevarenim, emotivno zanemarenim.

No, svaki od segmenata je promišljen, sa junakom koji predoseća opasnost i bezuspešno pokušava da pobegne i junakinjom, često bespomoćnom žrtvom, zapravo, privučenom ka centru misterije, u celini tvoreći priču o prihvatanju žalosti. I, na kraju, kada su nestrpljivi i iznevereni odavno napustili salu a preostali buntovnici se ućutali, tokom odjavne špice iz redova sedišta začuli su se aplauzi razumevanja, zadovoljavajućeg zaključka u prvim trenucima zbunjujućeg razgovora.