Umeće odbrane od dvojnika 1Foto: Privatna arhiva

Dual
režija i scenario: Rajli Sterns
zemlja: SAD/Finska, 2022.

Rajli Sterns pretežno je samouki filmski autor koji je 2014. godine – a kada je započeo pisanje scenarija i prikupljanje novca morao je imati tek oko 25 godina – predstavio film „Faults“ (recimo, „Mane“). Mešavina junakove sveobuhvatne unutrašnje i jednostavne, „jedan na jedan“, spoljašnje borbe, od tada se može pratiti kao nit koja povezuje sva Sternsova dela. Kako i valja, debitantski „Faults“ je najmanje kvalitetan i uravnotežen deo opusa, iako je priča o krahu (ili spasenju) „deprogramera“ pripadnika verskih sekti imala početak, kraj, vizuelnu promišljenost (analogno doba kao autorova estetska opsesija), te za gledaočevu angažovanost uvek zgodno pitanje ko je protagonista a ko antagonista (sa Meri Elizabet Vinsted kao prikladnom materijalizacijom „nebranog grožđa“). No, nedostajalo je dublje začudnosti kakva je, videće se u narednom filmu, spasonosna za upotpunjavanje Sternsovog izraza. Naime, Vinsted i Liland Orser igrali su svoje likove tačno i naturalistički, svakako primereno datom narativnom kontekstu, u isto vreme neminovno odvevši film ka trenutnoj upotrebnosti za odabranu festivalsku i ostalu obrazovanu publiku.

U „The Art of Self-Defense“ („Umeće samoodbrane“), pak, autor je, mudre pola decenije kasnije (s obzirom na uspeh debija, moglo se i požuriti), pronašao svoj stil. DŽesi Ajsenberg („Društvena mreža“) do maksimuma je „odvrnuo“ svoj oprobani filmski lik polumuškarca nesposobnog da se nametne grupi punokrvnih mužjaka, pre nego što će i razmišljati o vezi sa ženskom osobom. Ali, nije li svet pun polumuškaraca koji čitaju knjige i gledaju filmove, da bi tim putem dospeli do samopouzdanja koje vodi do pronalaska emotivne partnerke? Naš Kejsi, međutim, nije intelektualac, on nema izražene stavove o umetničkim pravcima i geopolitičkim gibanjima, pa nakon što u mraku ulica biva izubijan i opljačkan, jedino mu preostaje da kao hipnotisan pristupi školi karatea gde će pronaći hijerarhiju zgodnu za uspinjanje, sa pojasevima raznih boja umesto društvene stvarnosti koju je ostavio sa druge strane vrata. Sledi „‘Borilački klub’ za siromašne“, naporan, genijalan, za kikot bez prestanka izazovan, sve do trilera u trećem činu koji zahvaljujući veštini autora ne prlja uspostavljenu neobičnost već pomaže glavnom liku da zatvori scenaristički krug.

Ovogodišnji „Dual“, snimljen u „kovid racionalnoj“ Finskoj – što je verovatno bilo iz moranja ali je donelo korisnu hladnoću i apartnost – naoko nastavlja Sternsov, u „Umeću samoodbrane“ probuđen, interes za fizičku snagu kao bazu ostvarivanja dominacije, ili barem temu otvorenu za diskusiju u tom pravcu. U noćnoj uvodnoj sceni, na terenu za američki fudbal počinje živi prenos gladijatorske borbe. Nakon gađanja strelama, boj ulazi u fazu klinča, kada shvatamo da su protivnici identični, da bi ceremonijal majstorica po fatalnom okončanju proglasila da pobednik od tog trenutka prestaje da bude dvojnik. Prihvativši da smo stupili u univerzum antiutopijskog SF-a, upoznajemo glavnu junakinju Saru (Karen Gilan – „Čuvari galaksije“ i ostali „DŽumandžiji“; zapravo se radi o glumici alternativne fizionomije koja je već stigla i da režira festivalski film o prihvatanju samoubistva bliske osobe), mladu ženu nedefinisanog ali sigurno nepretencioznog zanimanja. Karen, dok izbegava kontakt sa majkom i puni telo brzom hranom i jeftinim alkoholom, održava emotivno a katkad i fizički distanciranu vezu sa poslovno ostvarenim vođom nekakve malobrojne korporativne ćelije. Svet, jasno, više nije analogni, no, „Dual“ nam predstavlja alternativnu budućnost (ili sadašnjost) u kojoj društvene mreže nisu sveprežimajuće kao u našoj, dok se na uređajima kucka fontom iz ranog digitalnog doba. Sara počinje da povraća krv, saznaje da će uskoro umreti, te odlučuje da uplati uslugu stvaranja klona koji će nakon njenog nestanka poslužiti majci, a malo i momku, da… se oproste od nje na primeren način? Ili da pokušaju da izvedu „popravni“ i uspostave odnos sa nekim nalik njoj ali bez tereta koji je zagadio inicijalne odnose? Budući neostvarena u bilo kom pogledu, Sara i „klon“ usluzi pristupa nagonski, bez ulaženja u dublje razmatranje, što je, naravno, i komentar načina na koje u našoj stvarnosti čovečanstvo prihvata sve što je novo i pomodno.

Sara će, kada je kopija već u funkciji i nije previše simpatična (osim majci i momku koji je pronalaze mnogo prijatnijom od originala), saznati da spada u dva procenta pogrešnih dijagnoza i da od smrti neće biti ništa, što je zakonski vodi ka dvoboju do istrebljenja sa klonom. Valjalo bi prestati sa prepričavanjem ali mora se pomenuti i da će Saru za duel pripremati – u odnosu koji se mora sagledati i kao druga strana ogledala odnosa Kejsija i njegovog „senseija“ u „Umeću samoodbrane“ – prijatni ali i profesionalno distancirani Trent, u sračunato nedovršenom izvođenju Erona Pola (Džesi iz serije „Breaking Bad“).

Sama fabula, dakle, mogla bi pripadati nekom B ili C filmu sa Mikijem Rurkom, Erikom Robertsom ili, donedavno, Brusom Vilisom. Stil je, pak, festivalski, usput nastavljajući tematski niz sa dosadašnjim autorovim delom. Sara je, zaista, velikim delom ženska verzija glavnog junaka prethodnog filma. Usamljenost, masturbiranje, ponašanje nalik Aspergerovom sindromu, tvore dramsku ličnost u teoriji nepodobnu za identifikaciju, pa ipak, zatekli smo se u njenom društvu i kako minuti prolaze nećemo je samo prihvatiti već, pre, prihvatiti sebe u njoj. Zatim, sa tako izgrađenim odnosom lik-gledalac, autor nas postavlja u ledene dijaloške scene i pametan preokret u trećem činu, dovoljno smislen da Sterns nema strah od prividne nedovršenosti – dramsko zaokruženje, jedan metaforični prizor, i odjavna špica preko finske šume bilo je sve što je potrebno za, za sada, jedan od najboljih filmova 2022. godine.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.